27 feb Suza

„Dobro jutro Beograde!“, bilo je prvo što sam toga jutra čula. Ali nije to bio onaj tanani glas koji sam, tih dana, neiscrpno priželjkivala. U tom trenutku, u mojoj glavi, Beograd nije bio tako svilen i svetao, već tmuran i gord. Grad zavejan belim pokrivačem u kojem je vreme, tek na trenutke, zaboravljalo da postoji, dopuštajući samo blago sećanje na svetlost, boje i  reči koje su opravdavale njegovo ime.

Kao i svakog jutra do tada  na stolu me je čekala kafa i čitkim slovima ispisana poruka u uglu drvenog stola. „Možes ti to!“. Majke… Čudesna bića kod kojih je, u jednoj napisanoj reči, moguće osetiti bezbroj osmeha, treptaja i strepnji. Pitala sam se: Kako je moguće, sa tako malo izgovorenog, sa tako malo napisanog, izazvati u nekome neopisivi osećaj pripadanja i podrške? Samo na trenutak, uhvatila sam sebe da gledam kroz zidove, negde daleko… Ni sama nisam znala gde. Pahulje su se nizale jedna za drugom  plešući u ritmu kojim vetar svira i bojeći svet pred mojim očima u belo.  Čuli su se samo tupi otkucaji zidnog sata.

Već sledećeg trenutka moja kosa se stapala sa bojom neba dok su pahuljice, tako drsko i bez pitanja, počele da se uvlače među, sada već bele pramenove. Prolaznici su se užurbano kretali trudeći se da spasu svoje kapute od napada razljućenog vetra, ne primećujući jedni druge. A toliko toga je moglo da se pročita na licima ljudi čiji su pogledi bili prikovani za put ispred njih. Zabrinutost, olakšanje, radost, razočaranost… Da li sam jedina koja želi da vidi? Da li sam jedina koja oseća?

Iznenada, moj pogled je prikovan za tlo. Moje ruke se trude da sa lica sklone uporne pahulje od kojih mi se obrazi rumene a usne poprimaju boju trule višnje. Negde u daljini čujem zvukove, tako bolne i teške. Zvukove koji mi lede srce… Podižem glavu. Zašto niko ne reaguje? Zašto jedino ja čujem? Ili možda, ljudi nemaju vremena da čuju. Nisam sigurna.

 Pustila sam zvukovima da me vode. Bili su sve jači i jači, i izazivali su u meni osećanje rastrzanosi i bola. Vetar koji je uznemireno kovitlao nije me više stezao. Nije me bilo briga što nemam rukavice ili kapu. Osećala sam samo tugu koja je, sa svakim novim korakom, i svakim iznenadnim tonom, sve više obuzimala moje telo, primoravajući me da zaboravim ledene pahulje koje su mi prekrivale lice. Osećala sam samo tugu…

Tek na tren, noge me izdaju, i gledam u razbacane kutije natopljene zimom. Stojim i posmatram to uzdrhtalo telo kako se njiše na vetru. Okrećem glavu. Slika ostaje duboko urezana u moju dušu, u moju svest, i proždire svaki deo moga bića. Odjednom, te tamne oči me posmatraju nemo, i kao da mi govore hiljadama tonova koje ja ne razumem. Zatvaram oči i slušam. Slušanjem osećam! Osećam tugu! Osećam drhtaje i bol.  Pogled tek rođenog štenca uvlači mi se pod kožu, i svaki njegov dodir prisvaja me njemu. To krhko telo nedužnog bića smrzavalo se na oštroj oluji, bez mogućnosti da se spase, da pobegne. Zar više niko ne čuje bol koji se prožima hladnim beogradskim kaldrmama? Zašto su svima spuštene glave? Uzela sam ga u naručje… U tom trenutku, zima je nestala. Vetar se odjednom činio blažim, i polako se pretvarao u povetarac, dozvoljavajući mi da budem tu, da budem čovek. Dok sam prinosila to tanano stvorenje bliže sebi, iz njegovih mladih, tamnih očiju potekla je jedna suza, toliko iskrena i jaka. Iz tih nedužnih očiju sijala je zahvalnost. Smirenim koracima, koji su me sada vodili u topli dom, kretala su se dva prijatelja. Toga dana, i vreme je bilo naš prijatelj. Toga dana, stekla sam saputnika za ceo život…

Ovo je priča jedne Beograđanke, jedne devojke koja je, kao i svi mi, stanovnik ove čudesne planete. Budimo ona, samo na jedan dan. Pomilujmo, nahranimo i pogledajmo svet očima jednog psa. Učinimo njegov život šarenijim i dopustimo da nam se približi. Pomozimo mu da vidi dugu.

Autorka: Selena Kostić

Fotografije: tumblr.com