26 sep Dom

Puno vremena je prošlo od kada sam se poslednji put usudila da reč stavim na papir. Sećam se da su „iz rukava“ navirale reči koje su, isprva sramežljivo, pa zatim detinje smelo, formirale meni veoma dragu misao kasnije pretočenu u uspomenu. Sada, skoro pet godina kasnije sedim u šarenilom obojenom dvorištu kuće koja je punoletstvo odavno proslavila i slušam zvuke svima poznate „Bella Chiao!“ koju drag prijatelj svira na istorijskom „Gibson“-u. Sedim i razmišljam…

Razmišljam o tome na kojoj stepenici se čovečanstvo trenutno nalazi i koliko uopšte stepenika ima? Gde idemo, kuda smo se uputili? Obavijeni smo velom novonastalog minijaturnog organizma koje živo oko ne može da sagleda. Razmišljam, koliko smo samo mali i odakle nam pravo da budemo bahati i besramo neempatični? Kada ćemo konačno da shvatimo da to što smo evolucijom dobili nije nužno i najsavršenije. Pitam se: kada će čovekova svest da evoluira zajedno sa njegovim telom? Svest o životu koji ga okružuje, o biljkama raznovrsnih, veličanstvenih  oblika i boja; o životinjama toliko moćnim da, kada bi mogle da govore, sa jednom rečju lupile bi čovecanstvu verbalni šamar. Svest o jarkim bojama za koje nismo ni znali da su moguće; o ljudima, kulturama, čulima sa kojima doživljavamo ono što nam je dato a mi sebično koristimo bez i malo želje da nešto promenimo.

Na trenutak zastajem i krećem da aplaudiram! Kome?? Svima onima koji nisu zaboravili na empatiju ali su zaboravili na sopstvenu sigurnost; svima onima koji druge stavljaju ispred sebe i zbog kojih ipak imamo šansu; svima onima koji čine „mali korak za čoveka ali veliki za čovecanstvo“.

Posle mnogo godina planeta diše… Sa ili bez nase pomoći ona se oporavlja.

Ona je moj dom, tvoj dom, NAŠ dom.

Jedno zrno moze doneti prevagu a jedan ispravan stav istinsku promenu.

Budimo ta promena zajedno dok ne bude kasno.

Autorka: Selena Kostić

Fotografija: weheartit.com