13 mar Plavo…

Sivo, sumorno jutro. Sunce se sramežljivo pomaljalo iza oblaka, tek ponekad, kao podsetnik namrštenim licima da svoje usne pretvore u krivu crtu. Optimisti su mu se nadali, pesimisti ga vraćali u posteljinu satkanu od oblaka. A ja? Ja sam bila jedan od optimista. Tih dana, ja sam imala moje Sunce.

„Budim je zbog Sunca, koje objašnjava sebe biljkama; zbog neba razapetog između prstiju. Budim je zbog reči koje peku grlo…“ Bezvremeni stihovi, čaj, i topao pokrivač. Moje usne su drhtale sa svakim šapatom a moje ruke su pratile svaku reč ne dozvoljavajući mi da sa njih skinem pogled. Zapitala sam se: kako nastaju ovakve reči koje će zauvek prkositi vremenu u kojem ljudi žive brzo, a osećaju malo?

Odjednom, kroz stihove Branka Miljkovića, provukao se jedan, meni poznat glas. „Sine, ajde da kupiš tati jednu koka kolu. Vidi kako je lep dan napolju.“ Nasmejala sam se. Da li su sve ćerke uvek tatini „sinovi“, ili sam samo ja sin moga oca? Iskočila sam iz kreveta, obula starke i istrčala napolje. Pogledala sam iznad sebe. Nebo je sada bilo jarko plave boje, namamivši Sunce da ustane iz svojih sivih postelja. Puštala sam da me greje svojom toplotom, tako nežno i sanjivo… Otvorila sam oči. U tom trenutku, moje ruke su zaboravile kome pripadaju. Čuo se samo tup zvuk tek ispalih ključeva.

Iznenada, srce je krenulo da treperi milionima treptaja u sekundi, a noge su počele da gube tlo koje je, do tog trenutka, delovalo tako čvrsto. Prišao mi je, onim istim šapatom od kojeg sam drhtala. Njegove usne drhtale su tim istim stihovima…

Tu sam. Ispred mene je plavi dečko čije su se oči taj dan stapale sa krovom iznad Beograda. Njegovi topli dlanovi poigravali su se sa tonovima vetra, i samo ponekad, onako iznenada, dopustio bi im da ga zaista dotaknu. Da, tu sam… Bez i jedne mogućnosti da padnem. Njegove ruke koje su me držale čvrsto na zemlji, istovremeno su mi davale krila. Pogledao me je. Bože, kako je samo moguće da su te oči toliko plave? Plavo je more, plavo je nebo, plav je cvet. Koliko li je samo nijansi plave?? Plav je grad, plav je okean, plava je ptica. Ali, plave su i njegove oči. U njima je okean, u njima je ptica i nebo. Moje nebo…

Dodirnula sam to bledo lice čije sam crte znala napamet. Zatvorio je oči, dopustivši vetru da prolećem umiva ruke koje su ga milovale. Toga trenutka, svaki minut pripadao je nama, i nije nas bilo briga što ih krademo drugima. Taj dan, satkan od trenutaka, dan zbog kojeg je i sunce odlučilo da ne bude stidljivo, bio je sačinjen od njega. Sa njim je sunce izašlo, i sa njim se završio dan…

Otvaram vrata. Stihovi mi se i dalje vrzmaju po glavi. Sada su to neki novi, plavi stihovi koji mi obuzimaju biće, kojima pripadam. Opet taj poznati, mio glas, uz osmeh zove moje ime. „Sine, pa koliko se dugo kupuje ta koka kola?“. „Zauvek“, pomišljam u sebi, dok se usne same od sebe osmehuju, a obrazi poprimaju boju najrumenije ruže. Uzimam knjigu, i otvaram vremenom obojenu stranicu: „Treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi…“ Zatvaram oči i dopuštam rečima da me odvedu. Da me odvedu u plavo…

Autorka: Selena Kostić

Fotografije: favim.com