Dođeš mi tako u nedoba, Ne biraš mesto, vreme ni dane. Padneš k’o s neba pa u rebra, Padaš u meni dok noć ne stane. Padneš mi tako na pamet. Na kraju pada - poginem ja. Ne biraš mesto, vreme ni dane. I s tobom ćutim sve dok te ima. Iskapa pogled kroz...
- Znaš, sanjala sam ga noćas. - Kakav je bio? - Čupav i nasmejan. - Pitam te kakav je bio seks? - Pa, nije bilo seksa. Samo smo ležali, pili i pričali. - Tijana, to je tako depresivno! Ne možeš da krešeš ni u snovima! - Nije to depresija...
- Jesi li dobro? - Da, zašto? - Ćutiš. - Ćutim. Ćutim već danima. Nisam sigurna zašto. Svako od nas se valjda drugačije sa emocijama bori. Ja biram da budem Don Kihot. Dajem sve od sebe, mučim se i s nedaćama borim, mada krajičkom svesti svesna da bitku gubim....