14 apr Sve(t)

,, Malo sam razmislio, i imam da kažem još ovo: Šta je tvoj nastup, bukvalno, gledano sa strane!? Jedna divna, inteligentna, razumna osoba govori o drugoj divnoj osobi. Svaki govornik odašilje talase  publici. Ti si takva kakva si – fenomenalan izbor“

,,Ti si car, znaš?! Kad te gledamo kako kidaš?“

,,Biće sve u redu… Pomisli da u tim trenucima radiš nešto važno, i lepo. I, nešto što voliš…“

,,Celu noć sam sanjala JDP, i kako me ne puštaju da uđem… Kako je bilo?“

Celu noć oka nisam sklopila – i ja sam sanjala JDP.  Budna. Pustili su me da uđem!

Sanjam kako se konačno ostvaruje ono čuveno Dobrivojevo: ,,Onog trenutka kada stanete na scenu, kada dobijete priliku da govorite, znajte da ste tu zasluženo. Koleginice, ovo je odlično, fali malo naracije možda. Nećete pobediti, ali nema veze. Uživajte!“

I, možda po prvi put ne razmišljam o pobedi. Ni o tekstu. Ni o dikciji. Ni o sugestivnosti. Ni o tome šta će dežurni kritičari trabunjati (čak ni mama). Razmišljam samo o tome da sam imala sreće. I hrabrosti. I da zaslužujem.

Ipak, zameram sebi što sam čekala…

-Izvinite, u tome ćete da nastupite?

-Imaš nešto protiv?

Zagledam sebe i svoje predivne šalvare, i shvatam da me vrlo verovatno ovog dana okružuje samo ono što volim, od odela, do dela.

Gotovo!

Bane završava, dolazi i mojih pet minuta. Daske, JDP, glumčine, i ja… Zamuckujem i znam da sam u nekom prošlom životu možda mogla i bolje. Ipak, u podsvesti stoji ono Milenino da mislim samo o tome da govorim zato što volim. I zato što je važno…

Nastavljam, jer uživam. Govorim, jer želim da me čuju. Jer sam savršeno svesna da mi je pre godinu dana ćutanje došlo glave. Jer posle jednogodišnje rutine govorenja u prazno, ,,u ravni“ – za psihijatra, za sebe – konačno govorim za njih. U prepuno, ,,sa visine“ – za sve. Za idole, za omražene, za divne nove kolege, za drugare, za one koji samo fizički nisu tu – za voljene…

Odlučujem da ne glumim ozarenost u licu, kako mi je savetovano. Mislim u sebi: ,,Jebeš lice, prosto si takva. Mrgud. Važna je ona ozarenost u srcu“

Neozarena, ali srećna, nastavljam sigurnije. I brzo mi prolazi. Pomišljam da nisam dala sebi ni svojih pet minuta. Da mi je tekst delovao priglupo, utopistički. I nisam svesna…

Aplauz, kofer, san.

Oni mi ustaju, ja vidim da su tu. I sada tek mogu ,,da se ozarim“. I poklonim. Jer su zaslužili, jer sam zaslužila.

Neobično sam… Sve. Posle dužeg vremena…

Spokojno slušam iskustvo, pamet, prirodnost, vanvremensku hrabrost, slatkoću, ubedljivost i lucidnost (tim redom). Sedmoro u jednom. Sedmoro sjajnih mladih ljudi pored mene, u jednom stadu. Divnom i bezbrižnom stadu. U stadu u kojem nije toliko bitno ko će pobediti. Jer smo govorili srcem.

Prvi put neiznervirana zbog ne-pobede, spokojno koračam nazad. Iz jednog sna u drugi.

Iz garderobe do njih, nervoznijih od mene, jer su se nadali – za mene. Do Milene, Boke, Marije, Nataše, Varde, Alekse, Milera, Mandića. Kažu da sam moralni pobednik, i da je samo trebalo da budem bezobraznija (da bih stvarno pobedila). Kažem im da se opuste, jer…

Iz JDP-a do njih –  najbližih i voljenih, nervoznijih od mene. Kažu da sam za njih najbolja (i to ozbiljno, ne što sam njihova).

Kontam da su slobodan govor, slobodna misao, slobodan korak, slobodan dah i slobodan osmeh u nekoj žešćoj korelaciji. Sad mi je definitivno jasno.

Pljujem i dalje šrafove, sistem, politizaciju, racionalizaciju. Al’ jebeš ga… Konačno imam in – spi – ra – ci – ju.

Konačno sanjam budna i spokojna. I srećna. Jer, imam sa kim da podelim san.

I uverevam se da od njih sve(t) počinje.

Autorka: Marina Radovanović

Fotografija: favim.com