29 jun Sve se ponavlja

Ne znam da li uspevaš da zaspiš kad poželiš

meni više ne polazi za rukom.

Noći delim na one u kojima mogu da pišem pesme

I time olakšam sebi trenutke života

I noći u kojima samo gledam tuđi grad.

Zamišljam svoj breg i panoramu u recimo junu.

Sada nisam tamo..

Volim da sedim na vidikovcu i tražim kuće ljudi koje poznajem

Nikad mi ne bi ni palo na pamet

Da je tvoja kuća tako blizu

Sada svaki sledeći put kad idem uz stepenice ka bregu

Ugledaću tvoju kapiju.

Hvala ti što mi ne daš da mislim na svet

Na gomile ljudi koji bezglavo nestaju

Utapaju se jedni u druge. U kružne tokove. Pešačke prelaze.

Ne skidaju poglede sa telefona

Sve dok se ne sudare

Onda se nervozno izvinjavaju

I sve se ponavlja.

Svaki put isti solo

Matorog bluzera u Knezu oko 7

Obično bude ‘Crni leptir’ Ili ‘Sinoć sam pola kafane popio’

Kao jebeni radio S

Svaka sitnica svakog dana u isto vreme.

Zato ne napuštam stan

osećam se poput razvedenog sredovečnog muškarca

Kom ostaju sati besmisla

I zagorena kajgana.

Nakon toga možeš samo da oteraš sve dođavola

Da sedneš

Otvoriš pivo

pustiš Hendriksa

I najzad se opustiš.

O njima mogu samo da pišem

onda kada me najviše nerviraju

Ili žele da me unište svojom pojavom

ali jedina stvar koja mi je zauzela misli

I zbog koje još uvek ne želim da nestanem

Si ti.

Autor: Stefan Kirilov

Fotografija: weheartit.com