19 feb Sunčano i toplo, nosite tamne naočare

Stojim ispred vrata nekog picnutog kluba, lik iz obezbeđenja me opipava. Mislim o suncu, dugo ga nema. Gledam neke noge u štiklicama što prođoše. Sija, ali ne baš kao sunce. Okej, ovo verovatno prelazi tu neku granicu između pretresa i seksualnog uznemiravanja. Ali dobro. Šta je petak veče bez malo neprijatnog kašljucanja dok ti neki izrezbareni ćelavko dodiruje mošnice. Napokon, puštaju me unutra.

Ostavimo jakne, fino krckalče radi na garderobi. Krckalče. To je malo mršavo devojče, uvek nasmejano, ono kao nije najbolja riba u klasi, ali je strašno simpatična. Da je staviš u džep i nosiš svuda sa sobom.

Naručimo piće. I vodu. Žedni smo, jebiga, došli dečaci izdaleka. Prođe jedno pola sata. Svi se merkaju, gledaju ko bi koga mogao voleti večeras. Bacim par pogleda unaokolo – ništa za mene, još uvek. Gledam u stub jedno dvadeset minuta.

Onda konačno stvari kreću da se zagrevaju. Bije neka elektro zvrčka. Predivno. Igram kao da ću sutra da umrem. Neko me dodiruje po ramenu. Okrećem se. Nije baš krckalče, ali mogla bi se provući. Nasmejana, niska, mršava, naočari, kratka crna kosa u rep, tridesetak godina, fina košulja. Kaže – je l’ mogu da stavim piće kod vas? Kažem – naravno, i nastavljam po svom.

Sa njom je neki ogroman tip, namršten. Nije joj dečko, to se vidi odmah, možda brat ili dobar drug. Izgleda kao terminator poslat da sačuva Džona Konora, da se naježiš načisto.

Nakon par minuta, on odlazi negde. Ona igra najbolje na svetu. Nikada nisam video tako nešto.Smeje se. Smejem se. Igramo zajedno. Prati moje nerealno glupe pokrete. Igra, umre pa oživi, krevelji se. Strašno je zabavna. Kraj pesme.

Pruža mi ruku, upoznajemo se.

Igramo još malo, pa se pojavi burazer, došao da je obiđe. Gleda me čudno. Stojim pred njim kao pred svetim Petrom par sekundi, a onda ona objavljuje – on je okej. Čudne oči postaju normalnije za nijansu, rukujem se sa kostolomcem i kažem – sad ću ja da dođem, za minut.

Ulazim u rezervat bluda i nemorala koji se pre samo nekoliko sati nazivao toaletom. Dok se raskopčavam, neki lik pokušava da mi lizne uvo, ali ljubazan je jako dok to radi. Priđem ogledalu, tu je jedan istetoviran mršavi tip. Nežno me potapše po obrazu i kaže – samo rejv i debele žene, buraz. Debele žene zrače nekom kosmičkom energijom, razumeš? Kažem da razumem i odlazim.

Vraćam se za sto. Vidim osmeh iza naočara, snagator nije tu. Priđem i poljubim je. Ne, ne ne – pokušava da kaže dok upire prstom u masu. Neko me hvata za kragnu košulje i udara na najbolje mesto za primanje udaraca – u oko.

Ispravljam se, boli kao raskid u srednjoj školi. Vidim da ovo neće baš ići. Kažem – poprilično sam siguran da tvoj zvezdani sjaj guši ovaj ovde terminator. On kreće opet ka meni, ali tu već ćelavko i drugari reaguju.

Izlazim napolje sa ekipom, prohladno je. Jedan je kresao, dvojica ništa, jednog udarili u oko. Stojimo tu par minuta, da dođemo sebi. Prilazi mi čupava devojka, pomalo šašava, kao Pipi Duga Čarapa. Pita me na finom engleskom gde bi mogli na after, je l’ znam neko dobro mesto. Kaže, iz Australije je, ne sedi joj se više u kupaćem, pa je došla da vidi malo zimu. Dok sedamo u taksi, osmatram joj čarape. Ima ogromno sunce na njima.

Autor: Ratko Stambolija

Fotografija: favim.com