06 dec Strava.

Ponekad dođe dan u kom ti ništa ne ide. Seliš se, ruku punih torbi i kesa, i glave pune neophodne papirologije. Kasniš na autobus i kasniš na šalter. Ne uklapaš se svojom čupavošću u skockane prilike na ulici, ne uklapaš se svojom pospanošću u užurbanu radničku klasu. Ne uklapaš se svojim trenutnim haotičnim bivstvovanjem u besprekornu agendu svog postojanja.

To je dan u kom dobiješ sobu iznad najbolje sobe u domu. Uz bube gratis. Dobiješ prekratak kabl i previše svetla. Jer bube, naravno, beže od svetla. „Bolje da ne spavam od svetlosti, nego od buba.“, rekla bi cimerka, potpisala bih ja.

Ponekad dođe dan u kom ti po ko zna koji put bude preko glave i seminarskih radova, i video projekata, i studija slučaja, i poslodavaca koji traže najzabavniji tekst ikada napisan baš u trenutku u kom razmišljaš da potražiš kontakte lica stručnih za depresivna stanja.

To je dan u kom je čaša poluprazna. Sve dok ne shvatiš da je čaša polupuna.

Jer to je ujedno i dan u kom ti on pomogne oko nošenja stvari. Dan u kom shvatiš da osim premijum pakovanja buba dobijaš i sobu koja je od njega udaljena deset minuta. I dan koji se završi antistres umotavanjem u palačinkicu, čipsom i pivom.

Dan u kom čvrsto rešiš da ipak preživiš sve.

Jer imaš njega.

A on je strava.

Autorka: Milica Stanisavljević

Fotografija: favim.com