15 okt Strancu…

Odlučila sam da ti posvetim priču. Da ti kažem neke stvari koje chat-om ne mogu. Znaš da chat ne volim, i da često tek tako napustim razgovor. Znam da se to tebi i ne sviđa, ali znam i da znaš koliko se to meni sviđa. Dobro, između milovanja i igranja sa Nadyom, prepiranja sa Demirelom i izučavanjem ulica Dudenhofena, moj chat i ne može biti bogatiji. No, mislim da i nije baš do toga gdje se trenutno nalazim. Jednostavno, riječima nekada ne mogu da dam slobodu govora, jer sam poneke i zazidala. Radi sebe i radi drugih. Nekako mi lakše. Ljudi su postali previše osjetljivi. Zaboli ih i kada im sasvim prirodnim tonom kažeš da nisi raspoložen za razgovor, pa sam onda odlučila da to svedem na minimum. Ti to razumiješ. Možda jer si Stranac (ne želim te zvati imenom), a možda i zato što si se zaljubio u moja slova. I istina je, moja slova su ono što sam ja uživo. Nisam drugačija. Samo ponekad, kada osjetim da prema nekima moram biti drugačija. A i dosadilo mi je da i prema njima budem drugačija. I s tobom je drugačije. Ne znamo se, a znamo se. Pitaš me stvari o kojima ti bez imalo bojazni pričam, a nekome ko mi je mnogo bliži te stvari nikada ne bih rekla. Priznajem, drugačiji si i muškarac ali to ne znači da ja i dalje nemam taj oklop s kojim se teturam i borim već mjesecima. Tačno je, oslobodiću ga se kada kažem da je dosta. No, još nije vrijeme, čini mi se. Koliko god ti bio u pravu i koliko god ja znala da si ti u pravu, taj teret je na mojim leđima. I boli me, bolan. Jebeno me boli, da nekad poželim da vrisnem i kažem da ga skineš. Poželim i da ti kažem da dođeš, ali opet nadjača ovo što nosim sa lijeve strane.

Priznajem ti, nije to u tolikoj mjeri koliko je bilo, ali i priznajem ti da još uvijek postoji. Iz tog razloga ne bih bila fer da kažem dođi. Da kažem, ljušti kestenje za mene, kupuj mi mimoze, namaži mi leđa uljem od lavande jer ja ne mogu da dohvatim od kose. Isprlja se, a volim je kad mi miluje leđa. Poželim da ti kažem da Sarajevo ima ulice koje vole svačije korake, ali i da postoje ulice kojima ni ja još uvijek ne mogu da šetam sama. Jer mi nedostaje njegova ruka. Jer mi nedostaje taj osjećaj dok sam hodala s njim tim ulicama, jer mi nedostaje taj zrak koji sam udisala sa njim. Znam, opet sada prevrćeš očima i iz tebe izbija hiljade psovki ali ja ne mogu drugačije. Ili ne znam. Voljela bih da me naučiš kako drugačije, ali ni to ne mogu da dozvolim. Ne mogu da ti dozvolim sebe. Zbog tebe. Znaš, ti si čovjek koji mnogo razumije moju ćutnju, koji tačno zna kada treba stati a kada početi. Znaš gdje je pauza. Znaš kada trebaš riječima da me naružiš, i ja se tada malo povučem, jer znam da govoriš istinu. A ti znaš da ja opet radim po svom. I znaš da zaspim uz Mećavu, i da plačem uz Prelepa ženo, i da se smijem uz poneku skrinšotovanu poruku, koje nikako da se izbrišu iz moga telefona. Izbrisala sam ih, majke mi, ali one opet nekim čudom tu.

Magija ne postoji. Čarobni štapići ne postoje. Ja sam neko ko vjeruje u sebe, u dubinu onoga što nosim u sebi. Vjerujem da svi moramo proći to nešto da bismo shvatili da nije ni trebalo biti tu nikada. Vjerujem u znakove. One pored puta. Vjerujem i u slučajno, iako znam da ništa nije slučajno i da se sve dešava sa razlogom. I ti si se desio sa razlogom. I volim što ne znam ni kako izgledaš. Volim što sam te ja kreirala svojom maštom. Što sam ti izvajala male crne oči, dodala bradu i nacrtala osmijeh. Volim što mislim da sam čak i pogodila u crtanju. Iako, čak ne znam da nacrtam ni Čiča Glišu. Tebe sam nacrtala. Maštom. Jer, slika mi ne bi ništa značila. Čak te zamišljam kao vagabunda, koji tumara beogradskim ulicama, drži ruke u džepovima jakni i kupuje voće navečer. Zamišljam da dođeš u svoj stan, upališ lampu i laptop i tražiš mane mojim tekstovima. I neka, ima to svoju draž. Simpatično mi je. Kao i kada mi s posla pošalješ poruku šta si doručkovao i kako ti i je u podne već od umora glava padala na računar. A ja ti ostavim seen. Simpatično mi je i kada se zbog toga malo iznerviraš, jer za tebe je i tačka odgovor, a ja se onda na to nasmijem i malo se poigram. Smiješ li se dok ovo čitaš?

U Pozorištu igra Antigona. Zamisli?! Znaš li koliko želim otići da gledam predstavu? A znaš li koliko ne želim da ga sretnem? Jer znam sebe. Iskuliraću ga. Nasmijaću mu se. Srešću ga. Možda će reći neku glupost na koju ću mu odbrusiti onako kako samo ja znam. A ne želim da ga sretnem, ne želim da pogledam oči koje su nekada tako lažno obećavale. Znaš li samo šta je sreća u svemu tome? To što su sve karte rasprodate. Čak i kada bih htjela da idem (a želim) ne bih nigdje našla kartu. A i ne igra moj omiljeni glumac. Vidiš, uvijek tražim izgovor. Za lijepe stvari. Zašto ne mogu da nađem izgovor za njega i kažem: Dosta? Zašto? Zašto sve vrijeme osuđujem sebe i mislim kako nisam znala da dam ljubav, da nisam bila dobra ljubavnica, prijatelj, neko ko sluša kada treba, neko ko priča kada treba. Zašto sve vrijeme mislim da sam ja ta koja je sve uništila? Nemoj misliti da u sebi ne kažem to “dosta” ali nije dovoljno. Ne dok ga na glas ne izgovorim. Znam ja to. Kao što znam da bih možda trebala da odgovorim na sve poruke iz inboxa, prihvatim poziv za izlazak tih muškaraca, prepustim se nekome od njih i dam sebi šansu da se oslobodim oklopa. Jučer sam vidjela da me je jedan dečko izbrisao iz prijatelja jer mjesecima nisam odgovarala na njegove poruke. Čak ih nisam ni otvarala. Voljela bih da imam tu odlučnost, da ja jednom za sva vremena izbrišem njega i dam ruku nekim drugim rukama koje isto tako dobro poznaju ulice Sarajeva.

Sve bih ja, a opet ne bih ništa. I možda stvarno to ima veze sa mojim godinama, kako kaže moj drug, i sa mojom razdražljivošću. Možda sam previše osjetljiva, previše djetinjasta i previše očekujem. Od nekoga ko nije znao ispuniti ni ono najočekivanije. Možda sam previše dopustila da robujem robovlasniku i čekam to neko čudo oslobađanja. Možda trebam kupiti kartu za Beograd, lutati ulicama, noseći tvoj crtež u rukama i čekati da naiđeš. Možda trebam pitati prodavce ko je dečko ko je kupio sve moguće kesice sušene lavande i ko je dečko koji navečer traga za uličnim sviračima. I kada bih nabasala na njih, ne bih platila pjesmu, pokazala bih tvoj crtež…možda bi mi rekli kojim putem si otišao. Tražila bih te, pisala poruke na post it papirićima i davala ti znakove da sam tu. Onda bih, promrzla od lutanja, sjela u neku birtiju sa velikim portalima, naručila višnjevaču i čekala da pročitaš poruku ispisanu rukama na mokrom staklu. Znao bi da sam to ja.
Nema veze što možda ne bi naišao, ja bih te čekala. Kao u Simonovoj poeziji. Nema veze što ne znam kakav ti je hod, kakav ti je pogled, kakao se smiješ…ja bih od svakog koji pogleda ka meni pomislila da si ti. Ako dođeš dobro i jeste, a ako ne dođeš uzela bih sobu u nekom usputnom Hostelu, zatražila wi-fi šifru, upalila lampu, pustila Malu i “Si estoy loca” i napisala ti: “Dobro veče, Stranče, kakva je noć u Beogradu”?

Autorka: Azra Obuča

Fotografija: tumblr.com