16 nov Stavi film u fotoaparat i dođi

Kad je najsjebanija, tad je i najveličanstvenija.

„E, ajde da organizujemo ono fotkanje o čemu toliko govorimo. Kod mene u studiju. Bela košulja, cigarilos, vino, razmazana šminka, moja odvratno predivna narandžasta fotelja, ja u braon šortsu kupljenom u seknd hendu za 50 dindž.“

„Može, uvek sam za akciju. Samo da nabacim film u fotoaparat“

Božan je radio sa filmom. 24 fotografija i ni jedna više. Neka uspe, neka ne. Neku pokida aparat. Zenit ima jak zupčasti namotaj. Radi predivne fotke, ali ume i da pokida film.

Mim je kao Zenit. Ima dobre momente koje ponekad slučajno pokida. Znaš ono kad hoćeš nekog toliko jako da zagrliš da mu utisneš sve kosti u sebe. A onda on krene da se guši. Postaje pokidan i od njega ostane samo karlična kost. Jer je baš ona najteža za izlomiti. Mim je tako čula negde i zapamtila to o njoj.

Mim je sjebana ovih dana. Izgleda fantastično i niko ne bi rekao. Obrve joj nikad lepše nisu bile. Ima i talasastu kosu koju je provalila da sama uradi i stoji joj do jaja. Kad se nasmeje, poželiš samo da je uhvatiš za ruku pribiješ uza sebe.

A onda dođe kući.

Sama u svom studiju, malom stanu od svega prostoriju i po.

Baci ključeve na sto.

Ključevi imaju na sebi veliko A zaokruženo, privezak Anarhija.

Aha, Anarhija. To znači to A. Važi.

Mim dođe i strovali se u veliku, ružnu, narandžastu fotelju. Fotelja je od bake, Mim joj je ofarbala stranice i planira da je presvuče. Nikad nije bila fan narandžaste boje.

Gomila boja, četki, valjkova, novina, kapica od hartije, kesa, umazanog poda. Mim sređuje svoj studio onako kako ona želi.

Do skoro je imala prijatelje koji su dolazili i radili zajedno sa njom na njenom stanu.

Prijatelji odlaze.

Ili samo prestaju da budu prijatelji.

Kidaju prijateljstva kao Zenit, a Mim u tome ne može da ih spreči.

Mim je neispucani film. Ili kidajući zubac Zenita. Nekad jedno, a nekad drugo.

„Boško, dođi pliz. Radimo fotke. Imam belu košulju i još ako imaš taj crno-beli film, ispašće fantastično. Posle spremam rigatone, jer je to otprilike, jedno od sedam jela koja umem da spremim. Fotkamo se i jedemo. Jer si ortak. Jer nisi ni zupčasti deo aparata, ni pokidani film. Jer si čovek za aparatom. Okineš i nadaš se najboljem.“

Božan ne kapira najbolje. Ali Božan ni ne pita mnogo. Božan dođe i tu je.

Neki ljudi fizički odu, ali znaš da će uvek biti tu. Uvek možeš da ih okreneš i da ih nateraš da razgovor produže tako što će ispušiti još jednu cigaretu. Oni je neće zapaliti jer su upravo ispušili, negde tamo nabace osmeh jer vide šta radiš, ali ostaju da pričaju. Znaju da ti je to caka da ih nahvataš za još koji minut razgovora. Znaju zato što su tvoji.

Imaš i one koju su fizički tu, a zapravo shvatiš da su kilometrima i satima udaljeni od tebe. Da su počeli da se udaljavaju i sad ih sad vidiš kao male figurine u daljini. Grle te, a ti se gušiš. Hteli bi da te utisnu u sebe i lome te. Zupčasti deo Zenita su, a ti si film. Kidaš se.

I nema dobre fotografije. Nema nikakve fotografije. Samo ideja o fotografiji. I taj neki čovek koji sve to okida i nada se najboljem.

Autorka: Marija Miladinović

Fotografija: favim.com