22 apr Sram

-Uzimaš mu. Previše.

-On i ne zna. A ja sebe ne mogu davati u komadićima.

-Ima pravo da zna. Dozvoli mu da nasluti. Kroz pogled. Ili dodir. Dozvoli mu izbor da te nema uz sebe.

-Ne mogu. Kukavica sam.

-Ti? Ma, daj. Ne budi smešna.

-Postala sam uz njega.

-Čekaj, ti ga se plašiš?

-Samo sebe. I to samo onda kada sam sa njim.

-Dete si. Pa ljubav tome i služi! Da te nauči da daš sebe.

Ćutala sam. I razgovor o njemu uvek me je ostavljao bez reči. Mene! Jer to je, valjda, stvarno voleti. Kada mu prećutiš da si se zaljubila. Pa da si ga prvi put sanjala. Da si prestala odjednom da slušaš omiljenu pesmu, jer je drugačije tužna. Kada mu u kažeš da ste prijatelji. Pa mu ne kažeš da si prvi put plakala zbog njega kada ga nije bilo, a ti si shvatila baš tad da ga voliš. A onda si se pretvarala da ti je svejedno što se vratio. Pa ga poljubiš. U obraz. Jer to je ok. To je ono što se sme. A onda mu ni uz zbogom ne kažeš ,,volim“. Ostaviš ga da sumnja, jer uz sumnju će lakše zaboraviti. A ti nećeš. I nadaš se da ti neće oprostiti što si mu prećutala. Neka ga boli ćutanje, ne nedostajanje. Da bi se što pre vratio životu u kome ne postojiš ti.

Pa ga onda više nikad ne pozoveš. I ne kažeš mu da pišeš. O njemu. O vama. I da si sve slagala kad si rekla da ga više ne voliš. Pa i sebe. Nisi mu rekla da si pokušala da se držiš za ruke. Jednom. Pa si posle slušala baš onu patetičnu pesmu. I objavila prvu priču. Da dokažeš da si naučila da zaboraviš.

-Nisi u pravu. Deca znaju da prerastu svoju zbunjenost. Ja nikada nisam naučila kako da budem dete.

-Netačno. Imaš životnu radost deteta, a ti nema svako. Samo ne razumem zašto se boriš da sve to zatvoriš u sebe.

-Da bih mogla da uradim ispravnu stvar.

-Ti uvek radiš samo ono što je ispravno?

-Kad se računa. Ili bar kad ja mislim da se računa.

-A šta se računa između vas?

-Ništa. Ili možda onaj naš prećutani svet, u kome on ne zna za tišinu, a ja za sram.

-Čega ti imaš da se sramiš?

-Sebe. Svoje čežnje. Sebične potrebe da se prepustim svojim željama.

-Možda bi ti to koristilo. Odluke nose sa sobom krivicu, ali, ne moraju sve odluke da budu samo tvoje. Osuđuješ sebe. Ne slažem se, ali mogu da prihvatim to. Zar onda nije njegova krivica to što ti znaš?

-Ne. Ne, ne nerviraj se. Uvek je ovako, mnogo mi je lakše da oprostim drugima nego sebi. Ne govorimo mi sad o njemu, već o meni. Dobro, i da te poslušam. Prekršim sve…

-Šta je to ,,sve“?

-Svako ne po kome određujem sebe. Ono što ,,ne radim“. A šta posle? Da ostanem i gledam sve što sam nekada bila? Zar misliš da mi je teško da gledam u oči onih pred kojima sam grešila? Ja se plašim trenutka pred ogledalom tik pred pokušaj da pogledam u svoje. Znam šta ću videti. Shvatiću da je došlo jedno novo ja, koje je nastalo u trenutku greha. A kako proživeti ostatak dana sa saznanjem da sam nastala u sopstvenom padu?

-A pokajanje? I oproštaj?

-Postoje. Kod Njega. Ljudi su davno otkrili nešto što se zove predumišljaj i on se ne prašta.

-Zato mu prećutkuješ?

-Volela bih da je tako. Uh, baš bi bi me svidela ta jaka ja koja odoleva jer zna da je potreba za njim greh.

-Zašto onda?

-Zato što mu nikad neću oduzeti slobodu koju sam mu dala kada sam mu ostavila razlog da se ljuti. I nadu da preboli.

-Misliš da je to sloboda?

-Znam da jeste.

-Kako?

-Zato što je ja nemam.

Autorka: Tamara Ljujić

Fotografija: weheartite.com