08 jan Slobodne suze

Nikada ti o tome ne govorim. Čuvam tvoje godine, uvek mi se čini da nisu dovoljne. Zašto da ih uznemirim? Teško podnosiš kada se zagledam u dva badema. Ona su mnogo neispisanih redova ušuškala u sebe.

Sve je počelo u davnom vremenu, toliko davnom da više i ne zvuči kao nečiji život. Kroz kvadratiće svetlosti roletni nazire se majka. Prozor podnosi udarce glasova. Ona odlazi. Dete grči ikonicu i moli se. Gde je bio njen Bog? Ona ga je tako silno topila u šačicama. Topila godinama, svake noći. Nikad joj se nije spavalo u vreme određeno za spavanje, a posebno je prezirala popodnevnu dremku. Pretvarala bi se da spava dva sata dnevno, i čekala da joj odobre da ustane. A noću čudni glasovi. Zašto tata ne voli mamu? Šta znači voleti?

Bila je dete kom je bilo zabranjeno da plače. Za to bi pretrpela još udaraca koje takođe ne bi smela da ožali. Telo se zgrči pred krupnim šakama, pokušava da se zakloni, ali i za to bude kažnjeno. Ali i to krupno telo je trpelo nečije šake, začarani lanac koji je dete podsećalo da slike u knjigama. Tamo krupnije životinje proždiru slabije. Kako je bilo divno utapati se u talase redova, u kukice slova, u knjige koje ćute. One su joj postale prijatelj, saveznik u strahu. Kako su samo znale da zacele modrice koje je dobijala i krila da ih neko ne vidi jer bi onda dobila još, da izbrišu sećanje na drhtanje usana kada je Ona pozove u dnevnu sobu, istuče je i naredi da se umije i ponaša uobičajeno. I tako je sve postalo uobičajeno. Uobičajene boje, mirisi, i gorak ukus dana. Kakav spas, redovi, redovi, sve dok se ne zaboravi.

Kada je učila da se kupa udarena je pesnicom u rame jer nije znala lepo da se obriše. I danas kad je neko grub dok nešto radi pod pritiskom prvi put, ponovo krene nalet vrućine i sve što radi izgleda nespretno. Mislila je da je uvek kriva, da nije dovoljno dobra. ,,Zašto govore da je glava glupa i maloumna kada imam sve petice u školi? Dobro u prvom razredu nisam mogla da zapamtim domaći pa me tukla, ali sad mogu, a i onda i tad me podjednako tuče.“

Volela je da se igra sama. Drugarica je slagala da je zbog nje imala napad astme pa je ona dobila strašne batine. Prema tome, lepo joj je bilo bez te jedne jedine drugarice. Obožavala je da ide u školu jer se tamo skrivala od svega, pa je čak išla ponekad i sa temperaturom da ne bi ostajala kod kuće. Jednom je imala problema mesec dana sa stomakom i odlučeno je da poseti lekara u bolnici radi daljeg savetovanja. To jutro dok se oblačila Ona je pitala da li je i dalje boli stomak, i kada je dete odgovorilo da ne boli prvi put posle mesec dana, Ona je shvatila da bi to pokvarilo planove odlaska kod doktora i snažno udarila dete u stomak. ,,Da li te sad boli? Govori!“ Jednom prilikom je oborila na pod i udarala nogom u stomak i glavu. Samo je gledala u tamni tepih i čekala da prestane, a onda naglo povučena za ruku i smeštena na spavanje u sedam uveče. Onda se molila, kao i svako veče.

Gospođa Ona je poticala iz veoma ruralne sredine gde su iz večno nepoznatih razloga imali običaj da zbijaju šale s detetom tako što mu se smeju i štipaju ga za intimne delove. Ta se dakle praksa nastavila i kada je došla u drugu kuću, u grad, gde je dete to ponekad trpelo i, uobičajeno, nije smelo da reaguje. To su bili jako neprijatni trenuci, tada oseti bes koji peče utorbu.

Oproštaj je, dragi bademi, stvar teška stotinu tona, a vreme koje je potrebno da se do njega stigne broji se svetlosnim godinama. Zamišljam da neko upravlja oproštajima. Dolazi u snu. Izmeni nam lik i godine, izmeni i onog kome treba oprostiti. On se blago smeje i maše nam iz daleka. Mi mu uzvraćamo pozdrav i neotkrivenim jezikom tišine sve opraštamo. Osoba se gubi u krugu boje onog tepiha i niko više ne oseća bol. Zamišljam da je to moguće. Zamišljam da je sve moguće.

Bademi su videli kako Ona odlazi, kao u molitvi. Mahala je na kraju dvorišta, zatvarala kapiju, podizala torbe, pogledala dete i plakala. Plakala! Dete je samo stajalo nepomično, zbunjeno, napušteno. Vremenom je steklo prijatelje, dragocene i iskrene ljude koji je vole, imalo odličan uspeh, upisalo studije. I dalje veruje. Veruje u ljudsku snagu, u želju koja sama podiže i ruši Sizifov kamen, u vreme koje može da donese i oprost.

Kako samo voli! Ali što više voli, sve se više boji da će ta osoba nestati. Toliko je čekala. Čekala da poveruje da ljudi ne leže na dvadeset godina mlađoj devojci i određuju je za majku tuđe dece, da nečiji bademi ne vide to, da telo ne peče, i da suze teku slobodno. Kako samo danas plače! Kada se oprašta, sastaje, kada je srećna ili nije, kada oseti podršku ili je ne oseti, kada je neko blag i nežan prema njoj ili nije. Kako samo zna da se raduje, i isto toliko da pati!

Ulicama šetaju velika i mala deca. U velikim ‒malim ljudima poskakuju kikice, pege, lopte, mekani jastuci s tufnama, gruba ćebad, klikeri, maske vila i heroja sa proslava, lutka bez jedne noge, kofice za zalivane cveća sa žutim šarama, lupkanje cipela odraslih, tada su tako izgledali veliki a sad su svi slični, poskakuje sunce dok se prevrću po travi, vetar, kiša, kiša koja izjednačava prošlo i sadašnje, osvežava tu decu ili ih zatvara iza prozora. Nekada ih možda natera da navuku roletne, da pogledaju u odraz, u svoje bademe. U ćošku njihove sobe je nevidljiva paučina, nižu se perle života.

Vidiš li sada zašto je teško zagledati se u te bademe? Ništa ne znaju da prećute. Mnogo su ti sada rekli, traže mir od tebe. Ti se ponašaš kao odrasla osoba, vidiš to kao neki drugi, daleki život. Hoćeš li više da zaboraviš?! Ubrzo… Stani, ne vidim te, postaje mutno, vlažno. Ne, ne plači! Molim? U redu, nek ode, pokušaj. Uzmi papir. Piši, to te uvek smiri. Piši. Nisi sama draga Ja, voli te tvoje Malo Ja i maše ti iza roletni.

Autorka: Sofija Milinković

Fotografija: favim.com