15 jan Šizma (1. deo)

Mila moja, čitavu noć sam mislio na tebe. Po ko zna koji put sam se prisećao našeg susreta. Kako je to bilo divno i komično, taj naš sudar. Zaista, zar baš na takav način da se sretnemo? Veruješ li u slučajnost, mila moja? Ja ne verujem. Kasnije ću ti pričati o tome.

   Sada želim da ti ispričam kako smo se tvoja majka i ja sreli. Neko bi rekao da je i tu posredi bio slučaj. Možda ti je majka već ispričala tu priču, ali mislim da će ti biti zanimljivo da čuješ priču i iz mog ugla. Najzad, i meni će prijati da se makar u mislima vratim u to doba i makar na kratko pobegnem odavde. Dosadno je sedeti po čitav dan u sobi.

   Dakle – sećam se da sam je ugledao jedva sasvim obične noći, mesec maj je bio, pre nešto više od dvadeset godina, ako se ne varam, mila. Mnogo godina kasnije sam se pitao kako to da se velike stvari događaju tek tako, bez ikakve najave? Šetaš, šetaš, pa naletiš na osobu koju ćeš voleti za života. Postoji nešto zastrašujuće u tome. Šta ćemo ako i loše stvari vrebaju u običnim danima? A smrt? Skriva li se i ona u nekom sasvim običnom danu?

   Ne želim da te plašim, mila moja. Oprosti mi što sam odlutao.

   Kao što rekoh, bio je maj, ali ne obazirući se na kalendar, leto je tada već bilo stiglo u Novi Sad. Znaš, ljudi su se tada radovali letu i suncu, priželjkujući da stignu što ranije a napuste nas što kasnije. Kada malo bolje razmislim, čini mi se da su se tada ljudi svemu više radovali, i da su bili bezbrižniji u pogledu na život. Ja sam bio jedan od takvih ljudi, to je sigurno. Bio sam hirovit i uvek spreman za avanturu.

   Tvoju majku sam video jedne večeri nakon što sam na nebu uočio zvezdu padalicu kako se gasi u noći. Prelazeći preko mosta sa petrovaradinske na novosadsku stranu, prošao sam pored devojke koja je, oslonjena na ogradu Varadinskog mosta, posmatrala u Dunav. Imala je crnu, kovrdžavu kosu što se, vezana crvenom trakom, spuštala preko leđa, i imala je prelepe, krupne oči boje smaragda. Mirisala je na vanilu.

   Zaintrigiran njenom pojavom, osvruh se oko sebe ne bih li se uverio da je devojka zaista sama. Most je bio pust i nem, samo su se odozdo talasi oglašavali sudarajući se sa stubovima koji su nas držali iznad vode. Voleo sam taj zvuk. I dalje ga volim.

   Ometen mirisom vanile, pade mi na um vanredna ideja – ona je bila prelepa devojka što miriše na vanilu a ja nisam imao pametnijeg posla. Promislio sam par trenutaka i zaključio da je računica prilično jasna. Vratih se nekoliko koraka unazad i upitah je da li je zamislila želju. Isprva me nije razumela, ali kada sam joj objasnio da se pre nekoliko trenutaka na nebu pojavila zvezda padalica, setno mi je odgovorila da ne veruje u zvezde padalice. Ja sam oduvek verovao u zvezde padalice. Ali, ja sam tada verovao u sve i svašta, zaista. Verovao sam u Boga, detelinu sa četiri lista, vanzemaljce, čudovište iz Loh Nesa, reinkarnaciju, ponekad čak i u Deda Mraza. U šta god je bilo potrebno verovati bez dokaza, ja sam verovao. Oduvek sam nalazio da je bolje verovati nego biti skeptik. Postojala su dva razloga za moju veru i optimizam. Nalazio sam da je na taj način lakše i zanimljivije gurati napred kroz život, a i nisam želeo da mi jednog dana, u slučaju da se pojavi dokaz za neki od tih mitova, neko kaže kako nisam bio u pravu. Voleo sam da budem u pravu, o kako sam samo voleo da budem u pravu. Upravo zato nisam mogao da pređem preko onog što je izgovorila devojka na mostu. Mada, postojao je još jedan razlog – vanila me je dražila.

   Prišavši joj i predstavivši joj se, tražio sam da mi objasni zašto ne veruje u zvezde padalice, na šta se ona blago nasmešila pokazavši svoje bele zubiće kako blistaju. Imate slične zubiće, dušo. Nazvavši zvezde padalice meteorima koji, kada i ako dospeju na površinu, postaju meteoriti, rekla je da čovek ne treba da se zanosi iluzijama osim ako mu je bez iluzija život nepodnošljiv. Koliko god ona bila u pravu u tom trenutku i koliko god ta misao bila izlizana, nisam mogao da se u potpunosti složim sa njom. Možda namerno nisam želeo da se složim jer mi je dalja rasprava pružala priliku da udišem miris vanile. Da, biće da je to bio razlog. Rekavši da nije bitno da li se iskra na nebu zove zvezda padalica ili meteor, upitah je da li je u mogućnosti da mi dokaže da ta nebeska pojava zaista ne ispunjava želje. Nije mogla da mi dokaže, ali je tvrdila da zbog činjenice da ne može da mi dokaže, ostvarivanje želja od strane kamenja iz kosmosa nije dokazano. Složio sam se i rekao da je to sve što mi je bilo potrebno. Nisam želeo da je ubeđujem jer nisam bio u takvoj poziciji. Skeptike je nemoguće uveriti u ono u šta sami ne žele da veruju. Istina o meteorima i zvezdama padalicama bila je negde između nas. To je za mene bilo sasvim dovoljno.

   Uopšte uzev, nisam običavao da prilazim nepoznatim devojkama što stoje same na mostu, i to sam joj brže bolje stavio do znanja. Čini mi se da nije mnogo marila za moj neprimeren nastup. Slegnula je ramenima i nagnula se napred na ogradu. Učinio sam isto. Posmatrali smo reku dok se između nas šunjao jedva primetan vetrić, i u tom je upitah da li želi da je otpratim kući, budući da su najavili da će se tokom noći nad gradom nadviti oblaci iz kojih bi mogla da se stušti jaka kiša. Nije želela da je otpratim jer ona nije verovala u vremenske prognoze. Znao sam da se igra sa mnom, i baš zato sam na to oćutao. Neka svako veruje ili ne veruje u šta hoće, predložio sam pruživši joj ruku u znak dogovora. Pronicljivo me je pogledala u oči, i nakon nekoliko sekundi razmatranja ponuđenog primirja, prihvatila moj šaku. Imala je sasvim sitnu šaku i nežnu kožu, kao u devojčice. Rukujući se sa njom, upitah je kako se zove, ali ona odsečno odbi da mi da odgovor. Tvrdila je da njeno ime nije od značaja, na šta ja odgovorih da mnoge stvari u životu nisu od značaja, ali ime svakako nije jedna od njih. Nije želela da se raspravlja. Samo je ćutke posmatrala Dunav. Poslušao sam svoj unutrašnji osećaj i manuo se njenog imena.

   Vetar nas je sve jasnije opominjao kako su minuti prolazili. Talasi ispod nas neprijateljski su se obrušavali o obalu, kvaseći pritom ono suvo kamenje postavljeno malo više od nivoa reke što je do tada izbegavalo da bude pokvašeno. Reklo bi se da je i zahladnelo. Primetio sam da se njena koža naježila. Nosila je belu majicu na bretele i teksas farmerice, te su joj ruke i ramena bile otkrivene. I ja sam se na tren naježio, ali ne zbog hladnoće. Naježio sam se jer je vetar gulio miris sa njenog tankog vrata i nanosio ga meni u lice. Čak se i jedan pramen njene kose što se oslobodio okova crvene gumice zakovitlao na vetru, dodirnuvši me po slepoočnici. On se na to izvini. Nije imala pojma koliko nije bilo potrebe da mi se izvinjava.

   Proveli smo još izvesno vreme razgovarajući na mostu. Nije htela da mi kaže svoje ime, godine koje je provela u ovom životu, gde je rođena, niti gde živi. Smatrala je da ništa od toga nije bitno, a ja sam se donekle slagao sa njom. Rekao sam joj da ništa od toga nije bitno ali samo ukoliko mi obeća da će se sutradan naći sa mnom u isto vreme i na istom mestu. Odbila je rekavši da sutra odlazi iz Novog Sada. Pravio sam se da mi ta informacija ništa ne znači, ali istina je bila da sam u tom trenutku osetio veliko razočaranje. Nisam joj to rekao jer nisam imao prava da se osećam razočarano. Ja sam bio samo stranac sa kojim se razmenila nekoliko rečenica. Nastavio sam razgovor kao da mi sve lađe tog trenutka nisu potonule. Pravio sam se da je sve u redu. Ali, jednu stvar o meni moraš da znaš, dušo – ja nisam, niti sam ikada bio dobar glumac. Nikada u životu nisam umeo da se pretvaram da sam nešto što nisam, niti sam umeo da skrivam svoja osećanja od drugih. Mnogo puta sam žarko to poželeo, ali prosto nisam imao sluha za te stvari. Možda bih prošao bolje u životu da sam ponekad umeo verodostojno da odglumim ponešto… Poneki smeh, poneku suzu, ma makar nešto sasvim sitno i nebitno. Ali džabe, nisam bio vičan pretvaranju i to ti je!

   Biće da se razočaranje jasno oslikalo na mom licu jer se ona blago nasmešila upitavši me da li se osećam dobro; čak me je, šale radi, dotakla dlanom po čelu. Ni u tom trenutku nisam uspeo dovoljno ubedljivo da slažem. Pokušao sam da joj stavim do znanja da se osećam razočarano jer sam pre izvesnog vremena, ugledavši zvezdu padalicu, poželeo da upoznam prelepu devojku u koju ću se zaljubiti i sa kojom ću provesti ostatak svog života. Jasno je da me je prozrela jer se na moju isuviše sentimentalnu izjavu onako iskreno nasmejala. Iako sam slagao za želju, ja zaista jesam bio razočaran, što sam joj i priznao. Rekoh joj da je isuviše lepa da bi tek tako otputovala iz grada i ostavila me da je se sećam kao kroz maglu. Zamolio sam je da ostane makar još par dana u Novom Sadu i vidi se sa mnom još par puta, kako bih što bolje urezao njen lik u svoje sećanje. Dodao sam da mi je to potrebno da preživim. Činilo se da je nisam baš oborio ovom rečenicom. Samo je uzdahnula i skrenula pogled sa mojih očiju rekavši da zaista mora da putuje sutra; već je kupila kartu. Onda me je opet pogledala nekako nežno i milo, dodavši da ću ja koliko sutra upoznati još lepšu devojku od nje. Odbio sam takav scenario rekavši da tako nešto ne dolazi u obzir. Još jednom sam je zamolio da mi kaže kuda ide, ili makar odakle je. Tvrdila je da ne zna kuda putuje, što mi je bilo teško da poverujem. Ubeđivala me je izvesno vreme, a kada je shvatila da joj ne verujem, prosto je prestala da govori. Na tren mi se učinilo da sam je uvredio, te joj se izvinih. Ona tiho reče da nema potrebe da me laže i da je, u slučaju da je zaista htela da me obmane, mogla izmisliti nešto oko čega ne bi bilo nedoumica. Shvatio sam da je bila u pravu. Mogla mi je reći da živi u Nišu, Podgorici ili ko zna već gde. Mogla mi je reći da ima momka ili da je udata. Ali nije želela da me laže jer su laži nešto srodno iluzijama, a već je iznela stav o tome kada je potrebno držati se iluzija. Takođe je odbila da mi kaže odakle je, na šta, poučen iskustvom, nisam hteo da insistiram. Zaista, ako je više nikada neću videti, zar je bilo bitno odakle je?

   Mateorolozi su ipak bili u pravu. Oblaci su lukavo i neprimetno skrivali jednu po jednu zvezdu, sve dok na nebu više nije bilo niti jedne svetlucave tačkice. Umesto zvezdica, nebom su zaigrale sitne kapi kiše. Minut po minut, kap po kap, kiša se zaukavala. Činilo mi se da se ona nije plašila kiše. Ja sam se plašio. Plašio sam se da će kiša sprati miris vanila sa njene kože. Iskreno uplašen, pružio sam joj ruku ne bi li krenula sa mnom. Činilo se da se nalazila u nedoumici. Posmatrala je moju ruku nekoliko trenutaka, prebacila pogled na svoje širom otvorene šake čiji dlanovi su bili okrenuti ka nebu, pa primetivši da kapi što joj kvase dlanove postaju sve veće i učestalije, ipak prihvati moju ruku. Potrčali smo mostom prema novosadskoj strani, držeći se za ruke. Dok smo stigli do prve nadstrešnice, bili smo prilično mokri. Ne znam kako sam ja izgledao, verovatno samo mokro, ali ona je izgledala nestvarno dok se kišnica slivala svetlucajući niz njeno lice, obraze, nos, usne… Čini mi se da sam se već u tom trenutku zaljubio do ušiju. Ako je nekoliko minuta pre toga primetila razočaranje na mom licu, gotov sam da zaključim da je već tada primetila i da sam se zaljubio.

   Ne znam koliko smo vremena proveli ispred ulaza jedne zgrade u blizini mosta. Meni je vreme proletelo, i bio sam pod utiskom da smo sedeli na tim stepenicama svega petnaestak minuta. Kako smo otpočeli razgovor, i o čemu smo sve pričali, ne mogu da se setim. Sećam se da sam je ubeđivao da vanzemaljci postoje. Ona se nije opirala, samo me je, sedeći na betonu i rukama obgrlivši savijene noge, posmatrala i klimala glavom. Nisam siguran da li se zaista slagala sa mnom ili prosto nije želela da ulazi u raspravu oko tog pitanja. Kada sam se jako zaneo objašnjavajući koliko je neverovatna verovatnoća da smo sami naspram toliko planeta što kruže oko svojih zvezda univerzumom, stavila mi je ruku na rame i nasmešivši se rekla da se slaže sa mnom. Nadovezavši se na priču o univerzumu, ispričao sam joj da posmatrajući zvezde na nebu, možda gledamo u prošlost, jer je moguće da su zvezde, čija svetlost još putuje ka nama toliko udaljene, da su se možda već ugasile. Ona se na tu priču glasno nasmejala, upitavši me da li je ijedna devojka pala na tu priču. Priznao sam da nije, verovatno zato što su one pametne odavno znale taj fazon sa zvezdama i prošlošću, a one glupe nisu razumele o čemu govorim. Na to me upita zašto se onda trudim da pričam sve to. Rekoh joj da na taj način makar imam uvid u koju grupu devojaka moja sagovornica spada. Tada su joj oči nekako čudno zasvetlele, ili se to samo meni tako činilo.

   Iako nije htela da govori o oni pravim stvarima o sebi, govorila je o mnogo čemu. Ispričala mi je da je kao mala svake letnje večeri tokom školskog raspusta imala običaj da, ležeći u mrežastoj leželjci što je bila razapeta između dve vrbe u dvorištu svoje bake, broji zvezde sve dok ne zaspi. Upitao sam je kroz šalu da li je to radila dok je bila na mostu, na šta se ona nekako smušila i promenila temu. Tek sam se u tom trenutku zaista zapitao šta je ona uistinu radila te večeri na mostu. Odgovor na to pitanje dobio sam tek ovih dana. Pisaću ti i o tome, mila moja.

   Vreme mi je držalo stranu te večeri, moram to da priznam. Pljusak je neumorno tukao, a čim bih, osluškujući šum i upirući pogled u daljinu, primetio da kiša jenjava, zamolio bih Boga u sebi da ne prestane. Iskreno govoreći, čini mi se da je to bio najduži pljusak u mom životu, iako ni kao takav nije trajao dovoljno dugo, ako mene pitaš. Ja sam, zanesen pričom i prizorom što se pružao pored mene, želeo da traje zauvek.

   U više navrata samo poželeo da je poljubim. Najviše sam to želeo u trenutku kada smo mokri strčali sa mosta i stigli pod zaklon. Usne su joj tada bile mokre i savršeno glatke, a trepavice nakostrešene i bujne. Dok je otresala kišnicu sa golih ruku i sa obraza, miris vanile me je potpuno sludeo. Ni sam ne znam kako sam se suzrdžao. Mora biti da sam se uplašio. Dešavalo mi se to.

   U jednom trenutku je počela da mi priča kako se jednom kao mala čitavo veče jurila sa drugaricama po kiši, te razbolela i preležala u krevetu najlepši deo letnjeg raspusta. Pričala mi je to sigurno petnaestak minuta, a ja sam zapamtio samo srž te priče jer sam sve vreme posmatrao njena usne kako se otvaraju i zatvaraju. Poželeo sam da jednu svoju usnu zamenim sa jednom njenom i da se tako stalno dodiruju. Njena gorna usna imala je oblik slova M, a donja je bila oblija i nešto punija. Mogao sam da vidim odsjaj meseca kako pleše po njenim usnama. Nisam pokušavao da sakrijem svoju opčinjenost, i biće da je baš zato nije ni primetila. Da sam se pravio da me ne privlači, nespretan u pretvaranju i glumi kakav jesam, verovatno bi prozrela o čemu mislim, i ustuknuvši od mene ućutala. Ovako je nastavila da priča a ja sam nastavio da maštam o poljupcu. Izgleda da jedno vreme nisam treptao jer me je, prekinuvši priču i unevši mi se u lice, upitala da li mi je dobro. Osećam sam njen prijatni, slatkasti dah na svojim usnama. To je bio pravi momenat da je poljubim, ali sam ipak opet poklekao pred prevelikom željom. Samo sam ćutao dok me je gutala svojim zelenim očima. Izgleda da sam tada složio neku smešnu facu jer me je opet upitala da li sam dobro, ali ovaj put kroz smeh. Promucavši da mi je dobro, spustio sam pogled. Tada mi je rekla da sam čudan. Ali ja nisam bio čudan, mila moja. Samo sam bio opčinjen njome.

   Kako se noć povlačila, tako je i kiša jenjavala. Tamo negde na istoku jasno se nazirao dan, a kiša je u međuvremenu potpuno stala. Znao sam da bliži momenat kada će otići svojim tajanstvenim putem. I dalje smo razgovarali, ali je više govorila ona nego ja. Ja sam se već silno rastužio, a u momentima kada sam shvatio da ona i dalje neumorno priča i da verovatno ne brine što se više nikada nećemo videti, bio sam donekle i besan.

   Kada je ustala sa betona otresavši prašinu sa svoje zadnjice, znao sam da je kucnuo čas. Rekla je da bi trebalo da krene. Bože, koliko bespomoćno sam se osećao u tom trenutku. Nisam znao šta da joj kažem. Znao sam da nema smisla da joj tražim broj telefona ili adresu. Zevnuvši, rekla je da ustaje za par sati. Upitah je kada joj kreće autobus. Ona me ispravi i reče da putuje vozom koji kreće u 8 i 10. Pitao sam je gde će prespavati ali nije želela da mi kaže. Nisam hteo da budem dosadan i ostavio sam je na miru. Nismo se rastali poljupcem, zagrljajem ili nekom patetičnom rečenicom. Samo mi je pružila ruku rekavši da joj je prijao razgovor sa mnom i da sada mora da krene. Prihvatio sam ruku i istog trena se naježio. Siguran sam da je ona to primetila; samo se namešila i prošla pored mene. Nisam mogao da se okrenem i posmatram je dok odlazi. Dovoljno me je mučio miris vanile što je ostavila za sobom.

Autor: Tihomir Stanišić

Fotografija: weheartit.com

Mladi i talentovani pisac Tihomir Stanišić je sa nama podelio odlomak iz novog romana „Šizma“ (izdavačka kuća Orpheus, recezent Franja Petrinović) koji će biti objavljen krajem januara. Ovo je Tihomirov drugi roman – 2013. godine je objavio i delo „Ništa ili ništa“. Pored romana, autor je brojnih kratkih priča, a neke od njih ste mogli da pročitate i na našem sajtu. Autor je odlučio da će dva najkreativnija komentara o ljubavi na prvi pogled nagraditi knjigom „Šizma“. Komentare možete ostaviti ispod teksta. Srećno 🙂