10 apr Sindrom verovanja

Nekoliko dana posle početka drugog polugodišta, budalasto, odoh prodavcu video igrica u centru grada. Sva deca vole to mesto; leti je puno ringišpila. Tada i liče na decu. Inače su u kući. Mama i tata ih uče surfovanju. Danas su u modi kompjuteri, svet se usavršava. Piješ coca-colu i pričaš s nekim preko vode. Plave. I velike. I duboke. Besprekornost spolja, lom u duši. Ali, vratimo se čiki u centru. Imajući, naime, u vidu dva postulata dvadeset i prvog stoleća – globalizaciju i modernizaciju – rekoh sebi: ovaj čovek ide u korak s vremenom. Prirodnjaci bi to lepše objasnili nama ,,beznadežnimaˮ – kako srednjoškolce nazivaju profesori – da bi nešto poraslo, moralo je biti manje. Morao je pre tih igrica prodavati nešto jednostavnije, a ipak lepše. Razglednice Juge, poštanske markice, audio kasete – primerice. Što da ne. Vođen tom mišlju, kao u prolazu, usudih se da pitam da li je, iz nekih lepših vremena, sačuvao koju gramofonsku ploču. Najsmešnije je zapravo to što sam očekivao civilizovan odgovor. Ali, ako pustiš ribu u posudu s vodom, ne znači da si joj dao slobodu. U njegovom pogledu videh sebe kako mu u najmanju ruku rušim vikendicu pored jezera. Sudeći po hladnoći očiju, sigurno je ima. Makar bila malo dalje od obale. Na jedno moje pitanje, poput optuženog koji podnosi kontratužbu, postavio ih je bar desetak. Retoričkih. Sva se mogu svesti na konstataciju da sam zalutao, da je dve i petnaesta. Pobegao sam, veli, iz tamnice u kojoj sam sanjao najlepše snove o slobodi koja, pride, više ne postoji. Takve stvari nisu potrebne ni muzejima, ni fabrikama za reciklažu. Žele ih ljudi koji nemaju ništa, izbegli iz realnosti. Jašta. Ludi ljudi obično druge smatraju ludima. Ovaj živi svedok evolucije možda ne greši. Mogućnost da se ode odavde, da čovek prođe pored ljubljenog Meka i svrati u pekaru, da gleda ,,Tri boje zvukaˮ na RTS-u nije za bacanje. A to šta on ima ne prevazilazi novčanik, kovertu i račun u banci. I, eventualno, par dužnika kojima više ni za živu glavu neće pozajmiti. Obrni-okreni, njegov život je samo traganje za prljavim hartijama.

Hiljadu je primera koji me ubeđuju u to da sam srećan dečak. Imam mnogo toga. Ljudi u mom kraju bi rekli da je to previše za jednu grbaču. Veliki, zaista veliki spisak. Osamnaest leta. Par fotografija koje pamte bolja vremena. Desetak dilema u vezi sa životom. Želju da mi neko za rođendan pokloni pisaću mašinu koju je opisao Kapor u svojoj ,,Od sedam do triˮ jadikovki. Imam i sindrom verovanja. Verujem da je Ana žena koja je izdala Tolstoja. Verujem da će se Džoni Štulić ipak vratiti. Verujem da ću upisati političke nauke. Verujem da Vesna Trivalić sa uživanjem brani svoje uloge. Poverenje mi ulivaju cvrkut ptica u osam i četvrt i ljubazne šalteruše u pošti. A ima ih. Umalo da zaboravim, imam potrebu da jedan dan nedeljno provedem na železničkoj stanici. Obično vikendom – tad je najzanimljivije – jedni studenti se vraćaju, drugi odlaze. Prvi su najsmejani, drugi se trude da sakriju suzu, a otpravnik vozova ne mari. Skoro je jedna tetka zamolila konduktera da odnese paket jednoj plavoj Marini, sigurno njenoj ćerki. Čoveče, kako je lepo kad se ljudi pomažu, kad izgledaju kao jedno. Čitao sam da je Borhes svi pisci koje je poznavao, svi ljudi koje je sreo, sve žene koje je voleo, svi gradovi koje je posetio. U mom slučaju, je l’ devojka bez kompleksa, sa talasastom grivom i gorskim očima žena? Sa nepunih sedamnaest? Enivej, nezavisno od toga da li na stanici stopiram (demonstrirajući onima iza zatamljenih stakala šta bi radili da su slučajno ,,promašiliˮ život – odbivši posao na crno u sred bela dana) ili imam svog četvrorotočkaša, delim Borhesovo misljenje. ,,Reči su isto kao i gomile ljudi, nije nužno znati za sve. Odaberi za sebe samo one prave… Ako dobro gubi pred sobom svoju snagu, ako više ne poznaje smeh, kakvo zlo to onda može biti loše?ˮ Jer, dva službenika koji u nekoj kafani igraju ćutljivi šah nemaju opciju be, oni su staloženi, njihove misli koračaju crno-belim poljima bez da piju nešto protiv duhovne slobode.

Autor: Stefan Petrović

Fotografije: favim.com