09 feb Sebi najmanje

Bolelo je previše puta. I kada je trebalo i kada nije. Bolelo je buđenje u stvarnost, kada shvatiš da ljudi baš i nisu onakvi kakvi želiš da budu. Da ti nisu prijatelji svi oni koji se kao priljatelji i predstavljaju. Da to nisu ljudi kojima možeš da veruješ i na koje možeš da računaš.

Znala si ti meni sto puta da kažes kako ja ne umem da izaberem ljude koji će biti tu oko mene, koji će mi biti istiniski priljatelji. Čitala si ih i kada ja nisam. Videla si sve ono što ja nisam. Bar ne na početku. Videla si zlobu, pakost, zavist, videla si lažove i prevarante i maskirana lica. Sve pre mene. A meni je trebalo previše da uvidim.

Uvek si znala reći: „Pazi se njega, nije on dobar za tebe“, ili „Ima nešto u njoj, ne sviđa mi se“. I uvek si bila u pravu. Čitala si ljude kao te knjige koje svakodnevno čitaš, i od njih kreirala likove, dobre, loše, heroje, ljubavnice, kraljeve , kraljice. Pisala bi o njima u svojim tekstovima i oživljavala svaku osobinu kroz dela.

Ja pak nisam. Ja sam se zaljubljivala u strance na ulici, poklanjala srce mnogima i davala sebe previše onima koji su bili baš to, samo prolaznici. Nikad nisam umela da razgraničim to. Ljudi koje volim stalno i oni koje zavolim u međuvremenu. Nekako sam ih sve volela i svi su bili važni. Osim mene same. Sebe sam volela najmanje.

Mrzela sam sebe ujutru onako čupavu i trapavu. Mrzela sam sebe noću kada ceo svet spava, a ja ostajem budna da pišem u kasno, jer inspiracija nikad ne jenjava. Mrzela sam vožnje autobusom leti i zimi i neraspoložena lica ljudi. Uvek su mi davali ideje i uvek sam se pitala šta je u njihovim glavama. Trošila sam vreme na nebitne ljude, stvari, događaje, dela. Postajala sam prijatelj i nepriljatelj u jednom danu. Drugima. Sebi.

Sebe sam sebi davala najmanje. I sebi, a još manje njemu. Nisam ni bila svesna koliko on voli mene, jer nisam volela sebe. Davala sam vreme i dušu onima koji su to najmanje cenili. Koji bi posle prve uzbrdice pali u mojim očima i nestali glavom bez obzira. Jer ne ustaje svako kada padne. Samo ti.

Ti koliko god padao uvek se uzdigneš, kao Feniks, onako moćan, odlučan, snažan. I onda me samo pogledaš; dok ja shvatim šta se desilo, opet bih ležala u tvom naručju, sklupčana i srećna.

Tu sam makar uvek znala dobro da izaberem.

Autorka: Katarina Mitić

Fotografija: favim.com