13 jan Savet

Rodio sam se jednog dana, u martu. Ne sećam se koja je godina bila, odavno se sve to odigralo, ali pričaju ljudi da je bilo mnogo snega tada. Čola je pevao onu pesmu, sa nekom plavom kapom na glavi.

No, ujak i otac došli su po mamu i mene, u bolnicu i krenusmo put sela Golobok. Tamo je moj tata radio, tamo smo živeli, tamo sam odrastao i tamo sam skoro sve uradio prvi put. Prvi put vozio, prvi put se zaljubio, prvi put pao sa bmx-a. Jedino prvu cigaru nisam tamo zapalio.
Imali smo neku čudno veliku kuću. Imala je soba više nego što je tri i po kilograma mene zahtevalo.
Žute boje. I imala je umesto vrata, između dnevne sobe i hodnika, ljuljašku. Onu pravu, na kojoj se povrediš, ako nisu sve daske spojene lepo, kada sedneš.
I imali smo veliki sanduk sa igračkama. Ogroman, a pun.
Sećam se oca, koji ulazi, tek stigao iz Bugarske i donosi mi električni voz.
Stao sam onako mali, dok me je grlio, i rekao:
– Tata hoću da mi kupiš jednu posebnu igračku!
– Kakvu igračku?
– Hoću igračku, koja pravi igračke.

Zbunjeno je stajao u hodniku par sekundi i otišao. Možda je mislio da je to samo još jedan moj biser vredan pamćenja. Nismo pominjali to skoro nikad više.

A ja, bitanga, imao sam sve što je jedno dete moglo da poželi. Pun sanduk igračaka. Psa i mačku koji spavaju u istoj kućici. Ogradu na terasi sa odvaljenom šipkom, kako bih mogao da izlazim.
Trešnju koju smo sestra i ja posadili. Fiću okrenutog na krov. Fiću na točkovima. Kornjaču koja je sa mnom prepešačila celo selo. Plave sanke.
Za vreme one inflacije devedesetih, kada je plata lekara bila oko petnaest maraka u Palanci, dobio sam skejt od pedeset maraka. Imao nekog skeleta odozdo nacrtanog, šta ću.

Ove godine je punih dvadeset godina kako ne živimo u Goloboku.
I ako je čovek samo skup onih nevolja koje su mu se dogodile, ako zaista nauči samo ono što sam bosonog pregazi, onda znam ovo:

– Nemoj nikada biti slikar. Slikaćeš samo svoje strahove.
– Nemoj biti fotograf. Fotografisaćeš samo stvari koje ne možeš da imaš.
– Nemoj biti pevač. Pevaćeš samo o onome što te boli.
– Nikako, ali NIKAKO nemoj biti pisac. Pisaćeš o prošlosti i budućnosti, pa ih često nećeš razlikovati.
-Nemoj odlaziti, ako nisi spreman da se ne okreneš.
– Nemoj voleti, ako ne umeš da budeš voljen.

I nemojte me pogrešno razumeti… Nekako, drago mi je što sam nastavio dalje od tog mesta. Da, boli me što se trešnja osušila. Boli me što su Fiće odvezli na otpad. Da, boli me što se neko pravio pametan, pa zavario šipku na terasi, koju sam ja izvalio. Boli kao so na ranu to što ne znam gde je moja kornjača. I sve bih dao za maminu malu baštu i svež paradajz iz nje, letnjeg jutra.

I danas, dvadeset godina kasnije, želim tu igračku, koja proizvodi igračke.
Ne, nisam nimalo nezasit, niti razmažen. Ukoliko mi tata pokloni tu igračku, možda prestane da odlazi da mi kupuje druge igračke i više vremena provede sa nama?

Zato nikad nemoj biti umetnik.
Žalićeš za stvarima koje još nisi izgubio, i za događajima koji se možda nikada neće odigrati.

Autor: Željko Jevtić

Fotografije: pinterest.com