25 jul Sanja(r) u svemiru

Usnuli grad samo što se nije probudio. Na horizontu je tek jedna linija boje narandže, kao nagoveštaj dana koji dolazi. Ona stoji na vrhu oronule zgrade i posmatra. Na sebi još uvek ima maskirni šorts, ukombinovan sa pocepanim crnim čarapama (mnogo više nego što pamti da su bile kada je izašla iz kuće ranije te večeri). Ne mari mnogo za to – što su više pocepane, više prijanjaju na njena pocepana osećanja. Obožavala je maskirne stvari. Davale su joj osećaj vojničke hrabrosti. Da je to izvodljivo, sigurno bi joj i kosa bila maskirna. Umesto toga, imala je šarenu kosu do ramena – sa nekoliko crvenih i zelenih pramenova, pomešanih sa njenom prirodnom, bojom kestena. Kosa je išla uz njen karakter, tako bi govorila, iako je osećala na sebi poglede koji osuđuju. Kosa je padala na belu, providnu košulju, koja je, na kraju, najviše išla uz njen blud. Ni to je ne zanima. Stavlja crne lenonke, da prikrije razmazan ajlajner i podočnjake, na kojima je radila godinama. Pali cigaru, uvlači prvi dim i izdahom pušta sebe da uživa u buđenju dana. Zatim promuklim glasom izgovara, više za sebe:

,,Neka idu svi dođavola.”

Već neko vreme je nervira. Sve.

Odlučila je.

Odlazi.

Skoro je ispušila cigaru. Uvlači poslednji dim. Zateže pertle na omiljenim bordo martinkama. Vreme je za polazak.

Nije htela da ostavlja bilo kakvo oproštajno pismo. Činilo joj se to suviše patetičnim. Uostalom, nije sigurna ni šta bi napisala. (Nosite se?!)

Nije želela da ponese mnogo stvari. Sve što je imala jeste najmanji ranac na svetu na leđima, u kome je spakovala samo verovanje da negde postoji bolje mesto.

Zakoračila je sa nebodera, sa čitavih dvadeset pet spratova, pravo u čist jutarnji vazduh.

I nastavila da korača. Ljudi ne znaju da se po nebu može hodati, prestali su da veruju, odrasli su. Ona nije.

Kada se već dovoljno udaljila od Zemlje, okrenula se još jednom. ,,Izgleda čarobno’’, pomisli, ,,šteta što je naseljena ljudima.’’

Nakon par svetlosnih godina hoda i stotina prebrojanih zvezda, konačno je ogladnela.

,,Hej, ima li koga? Potrebni su mi ćevapi…. i palačinka sa eurokremom!”, povikala je, bez velike nade da će je neko čuti.

,,Možes odlomiti parčence mog kraka, kažu da imam ukus koji poželiš da imam”, odvrati glas iza nje.

Okrenula se i ugledala zvezdu sa zelenim očima, usana razvučenih u osmeh, na licu bez nosa.

,,Da pogađam, nikada nisi videla zvezdu koja govori!’’, reče zvezda.

,,Zapravo, viđam vas svakog dana na pijaci, samo što te koje sam sretala imaju nos…! Naravno da nisam videla zvezdu koja govori!!!”

Laknu joj kada vide da se zvezda smeje.

,,U redu, onda, zauzmi mesto na mom kraku.”

Nemajući mnogo izbora, otkinu parče zvezde i sede na jedan krak. Ova zvezda je imala mnogo krakova i bila je crvena. Uvek ih je zamišljala sa pet krakova i žute. Predrasude. Poželela je da zvezda ima ukus palačinke i zvezda je imala ukus palačinke.

,,Šta te dovodi ovako daleko, devojko sa Zemlje?”, upita zvezda.

“Kako znaš da dolazim sa Zemlje!?”

,,Kako da ne znam. Posmatram vas od kad Zemlja postoji. Vi ljudi ste zanimljiva stvorenja.”

,,Nismo uopšte zanimljivi… I kad smo već kod toga, možeš li mi pokazati još neka stvorenja ovde u svemiru? Ne želim više da imam posla sa ljudima!”, reče to, odlomimvši parče zvezde, žustrije nego što je bilo pristojno.

,,Grešiš”, reče zvezda. ,,Mogu ti pokazati druge svetove, ali neću. Samo mi veruj – Zemlja je najlepša planeta od svih koje poznajem, a poznajem ih mnogo.”

,,Verujem da jeste, ali zašto je naseljena ljudima?! Pokvarenim ljudima koji su tu samo da unište!? Pa onda prevare, laži, izneverena poverenja, neiskrene ljubavi, lažna prijateljstva – to je čovek. Zašto ima toliko hvalisavaca koji žive za status na Fejsbuku!? Zašto ima toliko devojaka koje žele tuđe momke i zašto ljudi uzimaju jedni drugima živote!? Ljudi su…. ljudi su kurve! Ne želim da se vratim tamo!”, završila je izlaganje, zajapurena od razočarenja.

Zvezda se smejala, umiljato i glasno. Učinilo joj se da ceo kosmos poigrava. Pitala se šta je smešno, kog đavola?!

Kada se dovoljno ismejala, crvena zvezda progovori: ,,Znaš, prvi ljudi nisu imali ni automobile, ni škole, ni taj vaš Fejsbuk. Imali su ruke kojima su naučili šta znači stvarati. Živeli su u zajednicama koje su nazivali porodicom. Išli su u lov da bi se prehranili  i jači su pobeđivali. Tačno je da su bili divlji, da su se borili, ali zar do sada nisi naučila da život jeste jedna velika borba? Posmatram vas hiljadama godina. Čovek je evoluirao, ali je sastav njegove duše ostao isti. Ista osećanja vas čine ljudima. Svi vi ljudi osećate i strah i sreću i tugu…Znaš, i onaj koga nazivaš lošim, loš  je jer se plaši. Zar ti misliš da si savršena? Nikad nikog nisi povredila? Imaš li porodicu? Dečka? Da li možeš da nabrojiš prijatelje na prstima jedne ruke? Ako možeš, ti si srećna. Sreća vas ljudi leži u tome što možete da osećate. Drugi svetovi to nemaju. Vi ljudi ste savršeno nesavršeni. Daću ti i jedan praktičan savet – ako ti neko mnogo smeta, zajebi ga, nije vredno.’’

Na trenutak je prestala da žvaće zvezdu. Da li je to zvezda upravo rekla ,,zajebi”? Zamislila se na trenutak, pa reče:

,,Okej, zvezdo, ubedila si me. A i moram da priznam da mi već nedostaju kevine kiflice. Onda imam samo još jednu molbu: možeš li da me vratiš na Zemlju? Mrzi me da ponovo hodam nekoliko svetlosnih godina u martinkama.”

,,Važi, ali prvo da ispušimo po jednu.”, reče zvezda, dok je na nevidljivom radiju Eddie Vedder pevušio Just Breathe

,,Oh, I’m a lucky man, to count on both hands the ones I love…’’

,,Ovo je neka mnogo kul zvezdaˮ, pomisli.

,,Kako se zoveš?’’

,,Zvezda.”, reče zvezda.

,,Drago mi je, ja sam Lady S.”

Autorka: Sanja Petrović

Fotografije: flickrl.com, favim.com