11 jan Ratluk

“Momak, posluži se. Uzmi kocku ratluka!“

Sa osmehom na licu navaljivala je ogromna silueta nada mnom u liku osobe sa kojom sam, igrom slučaja, poslednjih dana delio nešto što se zvanično zvalo bolesnička soba grudnog odeljena bolnice u Ćupriji. Nezvanično, to niti je bila bolnica, niti bolesnička soba. Po svom izgledu i ambijentu koji je vladao u njoj, soba je više mogla da se opiše kao neka od ćelija u koje su tokom II svetskog rata uredno šmestani ljudi kojima su prethodno davane žute narukvice kao znak raspoznavanja. Na svu sreću, mi nismo imali žute narukvice, ali smo imali druge oznake, pomoću koje su nas mogli razlikovati od arijevske klase zaposlenih u toj bolnici. Mi smo, svi do jednog, imali neflonke. “Ne mogu, hvala.“ odgovorio sam nevoljno, revoltiran saznanjem da ću morati da provedem bar još neko vreme na ovom sablasnom i hladnom mestu, sa ljudima koji su dovoljno stari da se sećaju barem poslednja tri rata na ovim prostorima. Ljudima u srednjih godina, pogađate. “Ta, uzmi jednu, neće te ubiti“, nije se predavala matora spodoba. Uz, lažni osmeh, koji sam uspeo da izvucem poslednjim atomomom pozitivne energije u sebi, a za koji nisam ni znao da je postajao uzeo sam jedno parče. Osnažen svojom malom pobedom, okreće se i, sa ratlukom u rukama obilazi celu sobu, uljudno nudeći svojim ratlukom i sve ostale ,,cimere’’. Naposletku, zadovoljan svojim nesebičnim delom, vraća se svom krevetu, i sa širokim osmehom samozadovoljstva,nagrađuje i sebe kockicom ratluka, a skoro praznu kutiju uvija u foliju i ostavlja u stočiću pored svog kreveta. Dva minuta kasnije, nervozno se pridiže. Navikao na činjenicu da je od svih nas, on ubedljivo najmanje vremena provodio u krevetu, nije mi to izgledalo čudno. Krenuo je ka vratima.

Odjednom, kašalj! Ubrzava. Jači kašalj! Još jači kašalj! Čini se da ga više ne može obuzdati. Mora da stane. Kašalj je toliko snažan da mu je potreban predah. Stoji na vratima sobe. Kašalj huči sve jače. Srce već počinje ubrzano da mi radi. Najavljuje dolazak panike. Prepisujem to svom urođenom kukavičluku. Ili, bar time tešim sebe. Prikaza se na vratima grči. Kašalj je i dalje snažan. Polako mutira. Od suvog kašlja koji se malo pre čuo, ni traga, ni glasa. Sada našom sobom odjekuje puni zvuk kašlja. Onaj kašalj koji ledi krv u žilama. Levu ruku pruža ka okviru vrata. Traži oslonac. Ubrzo ga i pronalazi. Desnu ruku skuplja u pesnicu. Postavlja je pod svoja usta. U trenutku, pogled mi se zamrzava na patosu izmedju grdosijinih nogu. Dobro došla paniko, nisi mi bila potrebna! Krv. Kapljice krvi udaraju o tlo. Kao da se utrkuju. Udružuju se brzinom svetlosti. Već se nazire barica. Snaga ga izdaje. Zvonko tup. Barica je nestala. Nema je više. Kao da nikada tu nije ni bila. Sada, na tom mestu vidim njegovo nepomično telo. Prekrilo je lokvu u potpunosti. Ali, ne zadugo. Opet je vidim. Nezadrživo puzi ispod tela. Kao da želi da znam da je tu. Kao da se poigrava sa mnom. Nepomičan sam. Poput zmije, uspela je da me hipnotiše. Sada sam njena žrtva. Zuji mi u ušima. Osećam kako drhtim. Sve mi deluje kao usporeni nemi film. Uzimam sekund da se priberem. Sekund koji možda nemam. Sekund koji je luksuz. Iskačem iz kreveta. Već trčim ka vratima. Preskačem ono što je pre, samo par minuta, bilo ljudsko biće. Ljudsko biće prema kome sam bio neprijatan. Ljudsko biće koje je tokom prethodnih dana svojim osmehom pokušalo da nam olakša dane provedene u ovom paklu. Ljudima, koje nije ni poznavao. Ljudsko biće koje ću možda pamtiti po tom poslednjem razgovoru, u kome sam nepotrebno ispao smrad. Pored svega ostalog, na žurku je upravo stigla i griža savesti. Nemam vremena da je duže ugostim. U trku, hvatam zalet da preskočim telo koje se već, čini mi se, čitavu večnost ne pomera. Pri odskoku, osecam da mi je čarapa mokra. Sad i zvanično imam njegovu krv na sebi. Doskok. Proklizavam. Padam na zemlju. I dalje mi zuji. Negde u daljini čujem sebe kako dozivam pomoć. Uzaludno je, pomišljam. Najzad, vidim medicinske sestre. Prebledele su. Iako je ovo rizik njihovog posla, jasno vidim strah u njihovim očima. Trče ka nama. Uzimaju invalidska kolica. Uz pomoć dvojice ljudi nekako beživotno telo stavljaju u njih. Trče niz hodnik. Zalaze. Gubim ih iz vidokruga. U delirijumu sam. Vrištim. Udaram pesnicama o patos. Odmahujem glavom. Pogled mi privlači ona ista lokva krvi. Opet me hipnotiše. Bože, kako je jebeno zavodljiva! Ovoga puta u njoj kao da vidim nešto. I vidim. Sliku, za koju znam, da će me pratiti dugi niz decenija, koja će me okupanog hladnim znojem buditi toliko puta narednih godina. U njoj mi se ukazuju njegove dve zenice. Tu, u toj slici nastaloj u jezeru crvenila, konačno i ja shvatam šta ova noć predstavlja za tog čoveka. Na obrazu osećam suzu koja neumoljivo sledi silu gravitacije. Počinjem da jecam. Osećam dve šake ispod pazuha. Neko me diže sa poda. Bela svetlost me uzima u zaštitu. Odvlači me sebi. Osećam olakšanje. U nesvesti sam.

Budi me priča dve spremačice. Otvaram oči. U svom sam krevetu. Jutro je. Menjaju posteljinu na krevetu gde je koliko sinoć neko ležao. U ladici pronalaze preostali ratluk. Svaka uzima po jedan. Bacaju kutiju.

Autor: Marko Jovanović

Fotografije: yumsugar.com, jessienextdoor.com