18 feb Put stvaralačkog uma

Oruđe dobrog pripovedača, neizostavno i plodotvorno pero, svirepo je kažnjavalo požutele obraze hartije koja usvaja bremenitu misao potuljenog starca. Sitna glava, ovenčana nevoljom, besomučno se klatila na ophrvanim ramenima, poput beloputog Meseca koji zaboravlja putanju, lutajući nebeskim svodom. Uvrežen u mestu, poput korenitog hrasta, šapatom je otisnuo reči u večnost koja napušta čvornovate grane, starčeve šake koje drhtavo ispisuju poslednje, zanosne, redove. Mirisno tkivo hartije iznedrilo je visoravni, planine, slojevite pejzaže koje bi starac menjao dostojanstvenim pokretima virtuoza. Osetio je tugu, radost, želju, ponos, bravurozno utiskujući svoje misli u nezaborav. Slane suze napuštale bi obešene obraze, sačinivši smaragdne pučine, mora i okeane, snažne reke i usamljena jezera. Dah koji je ponirao sa usana beše vetar, glas negodovanja grom, mržnja beše gavran što kljunom razdire trbuh divljači, strepnja sidro što u bezdan ponire. Kvintesencija, bit stvaralačkog uma gradila je svetove, podizala zidove, sačinila gradove i vekove. Misao, hrabro je osvajala upražnjene hartije, čineći oligarhiju odabranih reči, reči koje nanizane čine emociju, čine suštinu, čine večnost lišenu svake margine, granice. Reči, redundantni, ustaljeni skupovi starostavnih slova izvirale su ispred njegovih očiju, a svaka nova sačinjavala je horizont, besprekornost i savršenstvo oživljavanja. Reči, širokogrudne, previjaše se u lobanji koja natkriva izbrazdanu površinu njegove ličnosti, njegove visceralne postojanosti koja među žive donosi plodove, stravične i veličanstvene, reči. Doživeo je reč, svedočio njenom rađanju, naslutio oštricu koja odvaja toplo meso, visprenost britkog uma koji polaže odojče na površinu hartije, dopuštajući da prodre u teksturu, načini prve, nevelike korake. Beše to prerogativ, povlastica, posmatrati i odgajati priču, naslađivati se njenim nektarom koji hrani nutrinu, potkrepljuje biće. Poslednji redovi napuštaju mastiljavu žaoku, gradovi utvrđeni, svodovi iskrojeni, visoravni podignute. Usamljena jezera i smaragdne pučine zaploviše njegovim pogledom, misao otelotvorena u svojoj celosti, božanstvo sadržano u pogledu potuljenog starca. Posmatrao je umrežene vene sopstvenog sveta, posmatrao živote sopstvenog naroda, očaran kaleidoskopom postojanja. Revnosna perjana žaoka trovala je hartiju, prinosila žrtve bogovima pisane reči, upokojila ostarele, porađala naraštaje, kaznila zabludele, prekorevala prostodušne, darivala pravične i suprotno, milovala zločeste, negovala zlurade. Život na hartiji nalikovao je starčevom, njihovom, vašem, našem, ispunjen različitim sudbinama, razuđenim ishodištima, širok, vazdušast, težak, život. Poslednja kap otrova počiva na dnu zadihane mastionice, poslednja kap života, ali kako otrov postaje život? Odgovor je jednostavan, dopusti da otrov ove priče protekne tvojim venama, jer otrov pisane povesti tvorac je večnosti. Otrov pisane povesti, protivotrov je što leči u nama prolaznosti.

Autor: Marko Galić

Fotografije: rochelledonald.wordpress.com