14 nov Prvi plač – radost života

Svaki se čovek rađa slobodan, možemo čuti; od drugih pak: Rođenjem smo predodređeni za nešto, imamo svrhu postojanja i nismo došli na ovaj svet slučajno; a od trećih: Ovaj život je usputna stanica… Prava sloboda je na onoj strani.
Godinama sam pokušavala da shvatim šta je od ovoga istina. Sve je bilo tačno i ništa nije bilo tačno. Rešenje je i bilo tu, i nije ga bilo. Bol nije jenjavao. Činilo se da raste kao kancer iz dana u dan. Taj bol postao je maligan i svoje metastaze širio je podmuklo u svaku poru moga tela. Bila sam bespomoćna.
Tog dana sam se probudila drugačija. Bol je prestao. Osećala sam se spokojno, ali sam potajno znala da nešto nije u redu, kao kada se pred oluju sve umiri i utihne. Doručkovala sam kao i obično. Provela jedno mirno prepodne vrzmajući se po kući. Sećam se kako sam imala celo to prepodne slušalice u ušima i da sam slušala samo vedru muziku posle toliko vremena.
Ogladnela sam. Bilo je prošlo dva posle podne. Jeo mi se paradajz. Oprala sam jedan, uzela nož i presekla ga. Sledeće sekunde čujem kako nož i onaj prepolovljeni paradajz udaraju o pod. Zbunjeno gledam u tu scenu; saginjem se da ih pokupim i osećam kako mi se ošrica noža zariva u stomak.
Bilo je tako realno; tako strašno. Mozak mi je groznjičavo radio, bila sa potpuno sluđena. Jesam li se ubola ili ne? Dodirivala sam stomak, rane nije bilo. Ali kako je to moguće? Ovo je strašno. Panika. Odmahjući glavom uzmicala sam od te scene; istrčala iz kuhinje; otrčala u staru kuću u sobu u kojoj sam odrasla; zalupila vrata toliko da se luster zanjihao, a prašina podigla i samo se spustila u ugao.
Sedela sam u tom uglu, bleda kao krpa, dok mi je zaglušujuća tišina parala uši. Prazna soba, miris prašine u vazduhu i ja – čvrsto obgrljenih kolena rukama i brade naslonjene na njih, bila sam nepomična, kao kakva statua. Jedino što je odavalo sliku živog bića, bila je po koja suza, koja bi se slila niz obraze.
Sve je bilo tako mirno. Sve osim mojih misli, koje nisu bile zamršene misli poput onih kada čovek razmatra neke mogućnosti u kasne sate, bila je to lavina. A ja, ja sam bila usamljeno drvo ispred te lavine koje čeka da bude pokošeno.
Žudela sam za rešenjem, za magičnim štapićem kojim bih mahnula i rešila sve nerešive probleme, ali ma koliko se trudila da pronađem neko drugo, samo se jedno rešenje činilo kao ispravno. U isti mah donosilo je strah i olakšanje.
Prošla sam ovo. Znala sam to pismo napamet. Sve je već bilo isplanirano do detalja. Nož, papir i koverat, hemijska olovka koja će na čisto belom papiru urezati neka slova, koja će tako upakovana nešto značiti. Sve je tu, u mojoj glavi i stiže me kao lavina ono usamljeno drvo.

Sedela sam i čekala da budem pokošena, dok prašina tiho pada po mom telu svedočeći o tom miru u kom sam se nalazila i već sam bila umorana od sedenja u tom uglu, kada me zrak sunca, koje se spremalo na počinak, probudio iz transa. Bio je to možda najlepši zalazak. Propustila sam ga. Sve što sam mogla videti bile su sjajne trakice zraka što dopiraše kroz šalone. Mislila sam o tom trenutku u kom me zračak zalazećeg sunca probudio. Umiralo je danas, da bi se rodilo sutra. Imam slobodu da umrem sa njim, ostavim ovaj svet koji me ionako ne razume iza sebe i budem slobodna.
Ali, ako je prava sloboda nakon smrti, zašto nas ne oslobode odmah po rođenju… Mora da postoji način… Mora da postoji razlog za dalje… Nije me sunce badava pomilovalo… Ja zapravo volim život… Volim životinje…. Volim i ljude, ali ne razumemo se uvek najbolje… – sećam se da mi je to prošlo mislima.
U tom trenutku suze su potekle. Brisala sam ih sa lica, ali one su lile kao kiša magleći mi vid. I kao letnji pljusak, koji za sobom ostavlja svežinu, prestalo je bez najave. Sve je bilo kristalno jasno. Shvaila sam da sam tu da ovaj svet učinim boljim mestom.
Neće biti lako. Šta više biće to možda rat sa vetrenjačama, ali se neću predati bez borbe jer bi predaja značila izdaju. Milioni su nestali u trenu da bih bila rođena. U trci sa milionima drugih, bila sam prva. Pobedila sam u toj prvoj bitki, kada nisam znala ni za šta se borim. Bilo je samo važno biti najbolji, biti prvi. I bila sam. A to nešto znači.
Sećam se da bih svake večeri legla u krevet sa tim teretom na duši, u nadi da ću otvoriti oči i da tog tereta više neće biti. I svakoga jutra, bio je tu. Svaki novi dan oslikan dobro poznatim stihovima:

Outside the dawn is breaking,
But inside in the dark I’m aching to be free!
Ti stihovi bili su mi kao himna i prokletstvo. Mrzela sam ih jer me uporno podsećaju na sve i volela jer tako realno oslikavaju sve što mi se događa; prisvajala ih; držala se ovih stihova kao zatvorenik rešetki ćelije. Bila sam u kavezu. Nisam to znala tada. Gledala sam u ono što jeste, ne u ono što treba da bude, a onda sam se probudila i otkrila drugi deo pesme:
My soul is painted like the wings of butterflies,
Fairy tales of yesterday, will grow but never die,
I can fly, my friends!

Trebalo mi je dosta vremena da shvatim ovo; još više da prihvatim to. Mnogo truda sam uložila da bi se ovaj trenutak desio. Trenutak u kom sam ležala u toj hladnoj prostoriji dok su se figure užurbano kretale oko mene. Nedugo potom sam čula nekoga da broji: Tri,dva.. Sećam se tamne senke koja se nadvila nad mene na milisekundu. Mrak.
Sunce je umiralo i rađalo se, graciozno šetajući nebom. Nemo sam ga posmatrala. Osećala sam se kao drvo u tihoj vatri, koje gori sporo i dugo. I na kraju, kao i svako drugo drvo u vatri, izgori i od njega ostane samo pepeo.
Došao je i moj dan. Bila sam pepeo na podu; bez ideje za sutra; bez sećanja na juče. Kao Feniks, ustala sam iz pepela u novom ruhu; pogledala u ogledalo i prepoznala svoj osmeh; raširila krila i poletela u novi život iza sebe ostavljajući staro sagorelo perje.
Moja balada okićena starim, sada sagorelim, perjem počela je sasvim obično. Blješavo svetlo, od koga oči bole; stotine mirisa od kojih su mirisi krvi i alkohola dominirali; prodoran ali u isto vreme topao pogled babice; njene jake ruke koje mi nežno pridržavaju glavu i daju potporu leđima; sve to pomešano sa strahom od nove sredine.
A onda sam osetila strašan bol u predelu stomaka i tada sam čula svoj prvi plač. Metalne makaze kojima je vrpca presečena lupile su o posudu. U opštem metežu koji je nastao, osetih mlaz vode kako mi se sliva niz lice i maleno telo i kroz taj šum vode i plač, koji sam već mogla da razaznam kao svoj, čula sam rečenicu: Čestitamo, dobili ste prelepog dečaka.

Autor: Matija Matić

Fotografija: tumblr.com