10 mar Prolećni povetarac

„Hej, Aleks! Hajde, molim te ispričaj nam još jednom o onom tvom putovanju. Ha ha ha, molim te“, reče Lisa pućkajući dim iz usta i praveći magličaste kuglice.

Na travi kraj nje sedelo je još desetak mladih ljudi u različitim položajima. Jedna polovina ležala je i nasmejano posmatrala nebo i ptice u letu, a druga se bez ritma njihala i naizmenično podizala i spuštala dlanove mrmljajući neku melodiju. Svi zajedno obrazovali su jedan veliki krug na čijoj sredini je sedeo lep, dugokosi mladić u dvadesetim godinama i svirao na gitari. Kada se skoro cela grupa pridruži Lisinoj želji i zaori opšti smeh, Aleks odluči da im učini po volji.

„Odakle da počnem: od momenta kada me je Maduri ošamarila ili Gurudata poslao svoje ljude na mene?“, reče stidljivo se smešeći i ne odvajajući oči od gitare. Poljanom se proširi još bučniji smeh i svi se složiše da krene ispočetka, iako je svakom bio poznat i najmanji detalj priče.

„Sedeo sam kraj Ganga, stopala su me bolela, oči pekle. Mislio sam da ću oslepeti…“, poče Aleks ne prestajući da premeće prste po žicama gitare. Note su se nizale nepovezano, kao isprobavnje instrumenta na probi, a masa se nehotično stišavala i tonula u priču. Svako je upirao pogled daleko iznad Aleksa i osmehivao se onim što je pronalazio na putu kojim su išle njegove unutrašnje oči. Aleks je povremeno zastajao da bi im dozvolio da apsorbuju izrečeno i užive se, a onda nastavljao melodičnijim tonom.

“Krave, majmuni, pacovi, šetali su ulicom kao ljudi i posle nekoliko dana počeo sam da se privikavam na njih. Jednom, čak, dođoh u iskušenje da se obratim jednom majmunčiću kako bih saznao put do Šivinog hrama“, on sporije izgovori poslednju rečenicu, na šta se Lisa i Mendi, plavokosa tinejdžerka, kao onesvešćene baciše na travu.

„Počni od onog dela kada si ugledao Maduri“, uključi se tršavi Džimi u razgovor.

„Hram se nalazio na putu ka železničkoj stanici i kraj jedne trgovinske radnje ugledah njeno divno lice. Stajala je sa devojkom njenih godina i zajedno su se smejale i zacenjivale od smeha. Iza njih bile su leđima okrenute dve vremešne gospođe koje su se nešto dogovarale sa prodavcem, videlo se da ih mlađe čekaju da bi nastavile put. Nisu me videle, pa se nisam trudio da sakrijem pogled. Nosila je plavi sari, a crna kosa joj se sijala na suncu. Ništa lepše u životu nisam video kao tog vrelog dana u Agri. A onda me je ugledala i posmatrala dugo.”

„Pa naravno da te je posmatrala kada si imao krpe na sebi u svim mogućim bojama i razbarušenu masnu kosu“, prekide ga Rajan, krupan mladić crne rase, čiji glas zagrme kroz bele zube i dobroćudan osmeh.

Aleks se i sam poče smejati i napravi kratku pauzu svirajući na gitari „Whole lotta love“ nešto sporijim tempom od originala i mnogo tiše. Svi ustaše sa trave i zaigraše. Devojke zavrteše kukovima sa dozom ironije naglašavajući frazu „You ve been learning, baby I ve been learning…“, otežući i razlažući tonove na krajevima, a onda se stropoštaše malaksalo na zemlju bodreći Aleksa da nastavi.

„Nisam imao drugog izbora, osim da ih pratim. Na Šivin hram sam u magnovenju zaboravio. Sve religije sveta stopile su se tada u njoj. Kao omađijan sam hodao. U jednom trenutku me je primetila, ali ništa nije učinila kako bi me zaustavila. Mislio sam da će se uplašiti, potrčati ili reći ostalim ženama. Ali ne, samo je nastavila da hoda i, mogu se zakleti da joj je osmeh sve vreme bio na licu. Kraj jedne palate sve četiri zastadoše, pa se počeše dogovarati i prepirati. Ova moja im je nešto objašnjavala pokazujući rukama iza sebe, dižući ramena, dok su je ostale gledale podbočene. Nekoliko minuta joj je trebalo da ih se oslobodi i njih tri uđoše kroz visoke kapije. Ona ostade, licem  i dalje okrenuta prema palati, ne mičući se. Osetio sam da čeka mene i polako sam se približavao. Bio sam u pravu. Nameštala je kosu, preračunavajući pravilno koliko vremena ima po udaljenosti moje senke od nje. A onda se okrenula. Bio je to najglamurozniji pokret koji sam ikada video. Prava rok zvezda. Lepša je bila nego što sam mogao da zamislim posmatrajući je iz daljine. Primetila je moju zadivljenost i stidljivo se smešila. Loše je govorila engleski, ali dovoljno razumljivo. Predstavio sam se i rekao da sam došao na hodočašće. Nasmejala se i rekla da se zove Maduri. Hodali smo neko vreme zabačenim, sirotinjskim ulicama, kojima me je namerno vodila, verovatno bojeći se da ne sretne nekog poznatog. Pustila me je da govorim i govorio sam dugo o svemu što mi je bilo na duši: o slobodi, bratstvu, ljubavi, ali kada pomenuh hinduizam značajno me pogleda, kao da ne veruje u ono što čuje. Rekao sam joj da smo iste vere i ona zastade i upilji se u moje oči. Ne bih da preterujem, ali gledala me je kao lekar psihijatrijskog bolesnika. Njeno ćutanje shvatio sam kao odobravanje, pa se čak osmelih i poljubih je u obraz. Jedva da sam je i dotakao kada pruži na mene onu tanku ruku i ošamari“.

Društvo na travi se sve glasnije smejalo, praveći svakojake grimase i pokretima dočaravajući Aleksovu priču. Čin, dvadesetogodišnji kosooki mladić priđe riđokosoj Mariji i poljubi je u obraz, a ona trepćući i snebivajući se ovlaš ga ošamari. Aleks se umeša i poče ih ispravljati, jer tobož nije originalno izvedena scena.

„Eno ga Panini!“, odjednom je povikala. „O, ne, i Mohandas! Beži, sakrij se!“

Hteo sam da potrčim, ali nisam mogao bez nje, odbijala je da pođe sa mnom, video sam po njenom pogledu da je nešto smislila. Dva naoružana čoveka sa brkovima bili su isuviše blizu, pa sam se samo spustio pod jedan prljavi šator u blizini. Čuo sam trku i viku pored sebe i zamišljao kako me hvataju. Pod platnom sam gledao Madurina gola stopala kako nervozno tupkaju, a onda su prišla još dva takva para, samo veća, tamnija i dlakavija. Uplašeno im je govorila nešto, mislim da je izmišljala razlog zbog koga se našla tu i uspeo sam da razaznam samo jednu reč koju su naizmenično izgovarali muški glasovi: „kacra“. Kasnije sam saznao da znači „đubre“. A onda je počela da viče nešto kao: „Vaham unhoni, vaham unhoni!“ Na tu reč dvojica muškaraca su potrčala i udaljila se od tog mesta. Maduri mi je prišla i rekla da je njen otac Gurudata poslao svoje ljude da je traže jer se njena sestra zabrinula što je nema toliko dugo, pa su majka i tetka, dve sredovečne žene sa početka priče, priznale da su je pustile samu u grad. Molila me da bežim jer ako me uhvate neće imati milosti. Nisam imao izbora, mora sam da je napustim ne da bih sebe spasio već nju. I tako sam napustio Maduri, Agru i celu Indiju…“, završi šeretski Aleks, a oči su mu sijale neuobičajeno.

„Aleks, je sam li ti ikada rekao da si najveća budala koju sam ikada upoznao?“, važno ga upita Rajan.

„Mislim da jesi“, smešeći se odgovori Aleks.

„Drago mi je, ali bolje da te još jednom podsetim. Da ne zaboraviš“, istim konstruktivnim tonom reče Rajan.

Smeh društva koje se njihalo na travi talasao se horizontalno, dužinom poljane i peo visoko iznad borova. Aleks ponovo uze gitaru i ovoga puta svi zajedno zapevaše: „ At first flash of Eden, we race down to the sea. Standing there on freedom s shore.“

Posle ove deonice jakim glasom, skoro urlanjem zapevaše: „ Waiting for the sun, waiting for the sun, waiting for the sun…“

Marija Pavlovna

Izvor fotografija: pinterest.com