04 nov Profesor nije pio čaj

„Svojstvo sveznajućeg pripovedača oduvek je izazivalo određenu dozu straha i autoagresije. Pisac raslojava svoje biće u želji da stvori nesvakidašnju priču, kompleksnu radnju, junaka koji zadržava deo njegovog karaktera. Često se zapitamo ima li pisac stalno obličje ili podleže agregatnim stanjima poput prirode koja ga okružuje?”  

Čitao je svoju belešku u tišini, penzionisani profesor katedre za komparativnu književnost neodređenog, krajnje beznačajnog, Filozofskog fakulteta. Posedovao je tradicionalnu građu jednog profesora, zgužvanog izraza prevučenog iskustvom i književnom paučinom. Koža nenaviknuta na dodir klatila se na čiviluku zakržljalog skeleta, prekrivena plaštom staračke pronicljivosti. Duboko usečene usne svedočile su o brojnim ispovedanjima, vizantijsko plavetnilo usađeno u očne duplje čuvalo je odiseje ostrašćenog književnika. Na levoj dužici čuvao je entitet zabeležen u medicinskoj literaturi kao kolobom, prekid u kontinuitetu, polje telesne beskonačnosti, crna rupa ličnog mikrokosmosa.

Neretko neshvaćen ili odbačen zbog svoje pekulijarnosti, profesor se povlačio u svet reči, pokušavajući da nadomesti sopstvenu fizičku manu. Nije razumeo ljude koji su zazirali od njegovog pogleda, kao da bi ih isti mogao progutati i razrešiti ovozemaljskih krasota. Možda je bio neprimetan, bezličan? U pokušaju da svojim junacima udeli deo ličnosti ili izgleda, krao je sopstvene delove tela, organe, osećanja, deo svoje dužice? Postao je ljuštura, ispražnjena olupina. Njegova pojava bila je pekulijarnost, svršen čovek sazdan od nedovršenosti.

Verovao je da će apsolutnom spoznajom književnosti ispuniti svoj mikrokosmos šarenilom koje mu je na rođenju oduzeto i tako omogućiti drugima da uzvrate pogled. Bio je darežljiv čovek, želeo je da ti ovo predočim.

Naravno, bilo je ovo apstraktno razmišljanje, bezmalo iracionalno, ali donosilo mu je nepresušno zadovoljstvo i rešenost.

Poštovao je kodeks visoke akademštine gorepomenutog Filozofskog fakulteta, ispijao je zeleni čaj iz japanskog porcelana u iznimnim količinama. Uživao je u taninskoj gorčini, nastojeći da je zadrži ispod jezika što je duže umeo.

Stepen produktivnosti srazmerno je proporcionalan količini mirisnih vrećica na marginama ispisanih dnevnika, čvrsto su verovali u ovu hipotezu.

Proučavao je arapsku, egipatsku, mesopotamsku, kinesku, starojevrejsku, persijsku i hispanoameričku književnost, ali nije uspevao da dosegne apsolutno, jer ono je u korenu nedostižno.

Odustajao je i iznova obnavljao svoju teoriju, ali ona je u krajnjem ishodu neminovno nailazila na neuspeh. Probudio se jednog oktobarskog prepodneva sa nadasve interesantnom teorijom. Posmatrajući vrećice čaja, božanstvenog napitka koji je konzumirao svakodnevno, došao je do zaključka da je za svaku ispijenu vrećicu izgubio vreme koje je morao posvetiti pisanju sopstvene priče. Postao je opsednut, neki bi rekli lud ili možda ćaknut. Prestao je da ispija čaj i bilo je to nedopustivo za jednog profesora, pomišljali su. Profesor je smatrao da se određenoj težnji čovek mora posvetiti beskompromisno, otkloniti svaku smetnju, makar ona bila i jednostavna rutina poput ispijanja čaja.

Groteskna silueta nestrpljivo dodirujuje olinjalu Olivetti pisaću mašinu. Bila je to najdragocenija imovina, nasledstvo sa očeve strane. Iz zabačenog dela prostorije dopire „Karneval životinja” Kamij Sen-Sansa, čudnovatost melodije napada ušne školjke i postaje katalizator za inspiraciju. Sedmi stav „Aquarium” nizao je tonove u raskošnom glisandu mističnog žičanog kvarteta. Prizor osvetljen mlečnim svetlom usamljene sijalice nalikovao je na loše režiranu komediju situacije. Mogao je da nasluti njihove iskežene glave prevučene rogobatnim osmehom, zvuk jecanja i nekontrolisanog smeha.

Osamljen, ogrnut osuđivačkim svetlom usijane volframove žice, dodiruje pisaću mašinu specifičnim intenzitetom. Masne žaoke izranjaju iznad njegovih šaka i ostavljaju trag na prostranoj belini. Neumorni redovi postali su zamena za čaj, bili su njegova pošast, postali su njegova navika. Olivetti mašina gutala je belinu, a zatim rađala grimizno šarenilo. Bila je njegov talisman, besprekorno osmišljena sprava, medijum za njegov genij.

Disao je brzo, osetio je bes, razočaranje, ekstazu, katarzu. Njegove karotide režale su na vratu, dopremajući oksigenisanu krv u predvorje njegovog bića. Napokon, bio je tu.

Iza poslednje tačke nastupila je praznina i nije zahtevala ispunjenje. Na katedri za komparativnu književnost nije doživeo promenu. Kolobom na levoj dužici ostao je neprevaziđena prepreka u ostvarenju međuljudskih odnosa. Želeo je da ti prenesem, dragi čitaoče, da je napokon prihvatio svoju pekulijarnost.

Post scriptum: Do kraja života nije okusio čaj.

Autor: Marko Galić

Izvor: tumblr.com