PRIZIVANjE DUHOVA

Pre par godina pozvan sam u stan gospođe Savatijević. U toku seanse prizivanja duhova koje je organizovala svakog petog u mesecu desilo joj se čudo. Ona tvrdi da je uspela da dozove Miloša Crnjanskog direktno sa onog sveta i da stupi u dijalog sa njim. Pre nego što sam seo za sto gospođa Savatijević mi je rekla da je Crnjanski teška prznica i da pazim kako razgovaram sa njim:

– Muško ste, pazite da se ne zamerite i dalje je u formi. Ima dobar desni kroše. Jedan Vaš kolega je prošlog meseca iznet sav u bubotkama, jer je previše zadirao u Miloševu intimu.

Rekoh gospođi da ne brine jer sam po prirodi zatvoren i nezainteresovan za intimni život velikana.

Ponoć je bila blizu.

Sat je odzvonio i seansa je bila spremna.

Držali smo ruke spojeni nas sedmoro i Miloš je stigao. Njegov glas sam prepoznao po kotrljajućem “R”. Morao sam biti pažljiv jer duhovi osete prisustvo novih na seansi. Ćutao sam, a onda je on iznenađeno pitao kako igra fudbalska reprezentacija. Rekao sam da ništa jadnije od te skupine nemača pojma ne postoji. Bio je zgrožen, užasnut, mislim i da je prebledeo. Za njega je reprezentacija bila Svetinja. Govorio sam mu o kadrovskim problemima, o gubitku prirodnog priraštaja, a boga mi i gubitku interesovanja mladih za sport.

– Znate Miloše, danas je jedino tehnika ono što mlade zaista zanima. Sede satima piljeći kao omađijani u sajber slova. Livade i tereni su opusteli, niko ne trči za loptom. Ovo što je ostalo u sportu je gola mafija, sve je do zla Boga korumpirano i svedeno na cirkus.

– Pa zar tako?! – upitao je očajan.

– Nažalost.

On je daleko tamo, sa druge strane ovozemaljskog mislio da smo barem postali prvaci Evrope.

– Jednom zamalo, davne 1992, ali tada se dogodio raspad Jugoslavije, pa samim tim i raspad reprezentacije. Tada su umesto nas otišli Danci na volšeban način i postali prvaci. Od tada kuburimo sa fudbalom, a ni na ostalim frontovima nam ne cvetaju ruže. Ne bih Vas, dragi Crnjanski, zamarao sa pričama o borbi protiv korupcije, kosovskim izborima, porastu gledanosti rijaliti  splačina, pa i Vi ste čovek koji je bio daleko od trivijalnog. Mogu Vam se samo pohvaliti time da su ratovi stali na našem područiju, ali da se klanica premestila na Bliski istok i u Afriku gde verovatno neki njihovi zanesenjaci sanjaju o Itaki, Sumatri, ledenim, snežnim vrhovima Urala. Mada, iskreno rečeno sumnjam, da neko ima toliko visok stepen imaginacije kao Vi.

Na ovome mi se zahvalio. Pitao me je još samo kako mu se drži London. Rekoh mu da je i tamo pre dve godine bilo nemira, da se svet globalno pretvorio u divno mesto za nesreću i da mu na neki način zavidim što to sve ne vidi. Tada je sevnuo kroše. Miloš me je udario rekavši:

– Ne budite nikada malodušni i ne zavidite mrtvima, nego stvarajte neke vaše svetove. Pomislite na daleke, snežne prostore gde je vazduh čist, sneg beo, sve toliko mirno i vazdušasto nespremno za konflikt. Otiđite tamo jednom bar u mašti. I naravno, sanjajte!

Ljubiša Radovanović

Izvor fotografija: google.images.com

Nema komentara

Ostavi komentar