25 jun Priča o lošim poslovima iliti Od kada si otišao

Stajala sam pored prozora i pogledom prelazila preko lišća koje je našu sobu bojilo u mrak.  Tama nije bila neprijatna, jer bi ugasila ostatak sveta. Ostajali bismo sami u svom mikrokosmosu, očišćeni od briga. A onda bi vetar zaljuljao neku od grana, zrak bi se prokrijumčario i osvetlivši prašinu svakodnevnice probudio neku od  zapostavljenih misli.

– Ja neću da dozvolim da ti radiš u butiku.

Okrenula sam se, naglo: Zašto?

– Zar tebi nije ponižavajuće da nakon svega što si prošla radiš u butiku?

Nije mi bilo. Živela sam u svetovima među koricama knjiga, ali povremeno bih  izašla iz svojih skloništa da vidim da li je proleće konačno došlo. Okrenula bih pun krug, kao derviš, da pogledom obuhvatim ceo svet i uverila se da je tlo još uvek skriveno i da je u toj tišini i ništavilu sve izjednačeno. Do snova sam stizala saplićući se po belini. Navikla sam tako. A onda je došao on u čizmama od sedam millja. Isprva se moj maleni dlan gubio u njegovom, a onda sam naučila da svoje prste ušuškam u međuprostorima njegovih. Opasnost  ruke uspavane u tuđoj ruci je to što neosetno počinjemo da sledimo tuđe korake.  Čini nam se da smo sigurni i zaneseni ne primetimo da nas odnose u pusta prostranstva omeđena mećavom.  Zvala sam ga Džin. Stajalo mu je, ako ništa drugo, zbog veličine njegovog ega. I zbog značenja u islamskoj tradiciji- džin je onaj koji zaposeda ljudsko biće, osobito onda kada je zaljubljen, navodeći ga da čini svašta i da u tome izgubi sebe. U ovoj bajci Džin je samo odelo, viteški kostim iz kojeg će, kada  nevreme postane neizdrživo, kao u Čudesnoj šumi izleteti patuljasto stvorenje i drhteći nestati u ništavilu.

Moje se saplitanje nastavilo. Osvrnula bih se, povremeno, naprežući pogled da zapamtim svoj trag u snegu. Ne zbog  mogućnosti povratka, već zbog želje da naučim lekciju i nikada se više ne strmoglavim.

Njegovih reči sam se setila pred još jedan razgovor za loši posao. Snegovi su se otopili i bila sam na sigurnoj obali, a ona su neočekivano izronile iz plićaka.

– Jesam li poražena?

Reka me je ravnodušno posmatrala. Želela sam da proguta moje nevolje i da osetim sumatraističke veze. Da ne razumem, ali da verujem i da u toj veri osetim da će sve biti u redu, jednom. Da otopljeni snegovi nisu samo kratkotrajna obmana do nastupajućih kiša.

Ovo je bajka o svima Nama

O nama koji smo živeli u pukotinama mozaika satkanog od reči i verovali da je to naš jedini pravi dom. Da tu pripadamo.  Prikralo nam se odrastanje i treskom zatvorilo korice knjiga, ne naslutivši da ćemo ostati posuti zvezdanom prašinom.  Između jave i sna ispisivani su zakoni Velikog sveta i mi smo se trudili da ih poštujemo.  Lutanja po lavirintu Onoga što su označavali stvarnošću sačuvala su nas od maske džinova, ali smo rasli sa svakim osmehom, sa svakom pobunom do Divova. Do onih kojima bi se drugi  divili. Samo kad bi znali…

Danas bih  rekla Džinu da se ne bojim izgrebanih dlanova dok god mi ogrebotine ne preusmere liniju sudbine. Dok god njome ne zakoračaju  skitnice, pa odluče da tu i ostanu. Dok god prepoznajem svoj lik i u najmutnijem ogledalu i hrabro i ponosno kažem: to sam još uvek  Ja. Ostalo se leči kremom kojom prvom iscrtam smajlija. Ili srce ( to možda još uvek pamti).  I katarzičnom muzikom. I prijateljima koji su (još) uvek tu.

Ali, ima dana kao što je ovaj, naizgled blistavih, a bez sjaja.

– Moraćeš tamo mnogo da radiš. Firma nije loša, a ako se potrudiš možeš i da napreduješ.

Govori mi to nekako stidljivo, a ja se podsećam da treba da mu se zahvalim. Naposletku, on mi je ,,veza“ i gotovo da je jedini koji se setio da to bude. Nisam mu čak ni tražila. Setio se, da, eto, ima rođaku kojoj bi trebalo pomoći. Važna je namera. Želim da mu se vrati blagoslovima. Još  jedan od onih poslova za koji sam prekvalifikovana. U najboljem slučaju, napredovaću do radnog mesta koje mi odgovara. U međuvremenu, nadam se da neću imati nekog kome je igrarijom zvezda pripala uloga silnika, jer ne umem da se uživim u ulogu raje. Dostojanstvo nema cenu.

Najbolji prijatelj, saborac, saputnik i sapatnik ovaj put preuzima ulogu Sanča Panse, pa me podseća  da je Dis radio neodgovarajuće poslove, Keruak nadničio, Knut Hamsun vozio tramvaj…

Ali, danas se nekako osećam kao Borivoje Šurdilović. I želim samo da naslutim neočekivani obrt na kraju. Da osetim da tamo negde još uvek postoji osunčana Grčka, gde ljudi plešu očiju zatvorenih za svet.

Do tada, tešim se da su reči još uvek tu. I onda kada me preplašene gledaju iz ćoška sobe.  Vidim kako im oči trepere pod tragovima svetlosti.  Podsećaju me da je vreme da i u ovom danu podignem roletnu.

Ipak je proleće.

Uprkos…

Autorka: Dijana Redžić

Fotografija: weheartit.com