16 jan Priča o devojci sa srcem

Kako prolazi vreme, primećujem da se ljudi oko mene sve više boje. Boje se svega: zabavnog parka, reklama, vremenske prognoze, lekarske prognoze, lekara, zubara, tramboline..svega.

„Jutros sam čula da je jedna gospođa otišla na rutinsku operaciju žuči – i umrla.“
„Ja sam čula da je jedan čovek dok je gledao vesti, doživeo moždani udar!“
„Pa to je strašno!“
„Rekla mi je moja komšinica da je dete komšinice njene sestre otišlo na letovanje sa društvom i palo sa ringišpila!“
„Ja nikada ne puštam decu na ringišpil!“
„Ni ja!“
„Ni u park!“
„Fuj! U parku ima pasa lutalica…!“
„A ja sam čula da se jednom neka devojka zaljubila i onda bila povređena!“
„Molim?“ „I šta onda?“ „Sigurno je umrla?“ „Je li mu oprostila?“ „Možda ga je ubila?“
„Ne, nije….zamislite ona se borila za njega!“
„Nemoguće! To je greška!“
„Ne, nije….zamislite ona je srećna!“
„To ne postoji!“ „Srećna? Zbog čega!?“
„Da, srećna….i ispunjena!“
Negde daleko, tamo, pa još dalje živela je devojka koja je imala srce. Farbala se u riđe i oblačila moderno. Neki bi rekli retro, ja nisam jedna od tih. Imala je krupne oči i niko nikada nije dao isti odgovor na pitanje o njihovoj boji. Puno je pričala kad je srećna, a i kada je tužna. Kada je bila ljuta, ćutala je i ponekad plakala. Mlatarala je rukama i bojila reči.
Na drugoj strani sveta, živeo je muškarac koji je imao sreće. O njemu ne znam ništa i ne znam kako se oblačio, koja mu je omiljena pesma i šta voli da jede. On je sreo devojku sa srcem i slučajno mu se svidela. Nikakav ljubavni kliše nije po sredi. Nije se sa njom slučajno sudario na hodniku fakulteta i nije je ugledao na porodičnom ručku kod najboljih prijatelja, niti su slučajno išli na ista mesta pa su se jednom i upoznali. Nikakva sudbina, niti viša sila nisu ih spajali. Njeno namagnetisano srce privuklo je njegov detinji pogled. Posle prvog sastanka dugo se pitao koje su boje njene oči. Nije se setio i morao je da je vidi ponovo.

Jednom je pomislio da ona nije ta. Umorio se od njenog preteškog srca i ono mu se učinilo kao teret koji nije spreman da nosi zauvek. Dosadile su mu njene promenljive oči i njen strah od svega što će možda doći. Ispustio je to srce na pločice njihovog zajedničkog kupatila. Pa šta sad – nije ona jedina koja ima srce! Dok je žurno sakupljala delove svog prtljaga mrzela ga je toliko da ju je bolela svaka ćelijska membrana u telu. Želela mu je sve najgore. I sebi je želela sve najgore, jer je dozvolila sebi da joj se desi sve najgore. Onda je danima plakala. Onda se histerično smejala i mazala crni krejon oko očiju. Onda se zavodljivo smeškala nekim krelcima u tramvaju dok se vraćala iz šetnje. Onda je slala preteće poruke. Onda je slala ljubavne poruke. Onda nije slala poruke. Onda je gledala njihove zajedničke slike. Onda ga čak osam dana nije pomenula drugaricama, ni mami. Onda je izbrisala njegov broj iz imenika. Onda ga ja ponovo upisala ali pod imenom GOVNjIVI KRETEN. Dugo je ćutala uveče na terasi i više nije mahala rukama kad objašnjava. Pogledala je u ono sakupljeno srce i pomislila – tako ti i treba kad imaš srce!
Posle nekog vremena, ne znam koliko, jer ni ona nije bila dobra sa godinama, opet su bili zajedno. Jednom ju je zaprosio bez prstena i ona je pristala. Posle se naljutila i bila danima uvređena. Kakav je to način, da je, posle svega, još i zaprosi bez prstena! Bila je ljuta na njega i na sebe i na glupo srce koje čak i zakrpljeno mora svuda da se umeša. Pustila je glupe dane da prolaze i ponekad je bila srećna, ponekad sasvim obična, ponekad tužna. Pitala se šta je to sreća. I da li je on taj. Plašila se života, velike odgovornosti, visokih plafona…On je tada znao da je zagrli. Nije joj govorio da će sve biti u redu, nego da će on biti tu, čak i ako ne bude. Nije joj govorio…ona je to vremenom shvatila.
Jednom je otišao daleko i kada ponovo nije mogao da se seti koje su boje njene oči, seo je u avion i došao da je vidi. Ovoga puta imao je pravi prsten. Namignuo joj je i rekao…“danas su tamnozelene, ali imaju nešto žuto okolo…to mora da je… sreća. „ U sebi je pomislila – „eto odgovora – to je sreća.“
„Ti si moj dar….jer imaš srce. I to ne samo za sebe. Naučila si me kako da i ja napravim svoje. Manje je, ali samo zato da bi moglo da stane u tvoje.“
„Čula sam da negde postoji devojka koja je prva poslala poruku dečku koji joj je slomio srce!“
„Nemoguće! Je li umrla posle toga?“ „Sigurno se ubila!“
„Ne, nije…udala se za njega.“
„Mora da je nesrećna u braku! Kakva im je bila svadba? Je li bogat? Kakva joj je bila venčanica?“
„Ne znam…nisam ništa čula….osim da imaju uramljeno srce i tamnozeleni krug uokviren žutim iznad ulaznih vrata.“

Autorka: Milica Živković

Fotografija: weheartit.com