22 avg Prekidi stvarnosti

Traje određeno vreme. Možeš da me izazoveš da istinski slušam ono što govoriš jedino ako te volim, ako si neobično zanimljiv ili totalno nov u mom životu.

Samo tada mogu da učinim napor da te  sagledam i shvatim.

U ostalim slučajevima – odlutam. Scenu posmatram iz tuđe prespektive.

Posmatram način na koji govoriš, zašto ti je to važno, šta možda misliš i da li i ti kao i ja posustaneš.

Da li posumnjaš u to što izlazi iz tvojih usta? Da li pomisliš da nije važno, istinito i vredno?

Život mi donosi nove ljude, nepoznate situacije, neočekivane obrte i prekide.

Nosim se sa tim. Ponekad poželim… da se sve to nosi.

Uporno se pitam kako ljudi stižu da imaju sebe, ljubav, posao, decu, prijatelje, porodicu?

Kada i da li uspevaju da budu autentični, svoji, nečiji? Dobri prijatelji, ljubavnici, roditelji?

Da odmaraju, da budu loše, da ustaju, da se ne slažu, da vole, da ne vole…

Da budu svesni sebe i svoje okoline, da greše, da napreduju? Da daju sve od sebe u datom momentu.

Koliko su iracionalni, kako se ponašaju kada  probaju nešto novo?

Kako spavaju? Da li uživaju?

Kako se nose sa stresom? Sa smrću. Sa gubitkom.

Jasna mi je čitava priča oko korisnosti izlaska iz sopstvene zone komfora.

Nego, nisam baš načisto sa tim koliko iskoraka izvan sebe čovek treba da napravi?

Znam, znam. Individualno je. Ipak, muči me što ponekad osećam kao da svi ti iskoraci ne vode nikuda.

Tačnije, da vode novim iskoracima i tako u krug.

Možda je moje iracionalno uverenje to da čekam trenutak kada će se sve stopiti u jednu sliku.

Okolina i ja, ovaj dan i moji osećaji vezani za njega. Ono što jesam i ono što želim od sebe. Ovaj život i ono što hoću od njega. Moj unutrašnji i spoljni svet.

Autorka: Milica Mitrović

Fotografije: tumblr.com