20 maj Prečica do starosti

Devojka je nervoznim koracima teško odbrojavala nevidljivu liniju između ogromnog metalnog sata i spomenika Knezu Mihailu. Činilo se kao da pokušava da utvrdi tačno rastojanje i koliko je vremena potrebno da se pređe. Iako je rastojanje između satai spomenika bilo svega nekoliko metara izgledala je kao da joj je potrebna večnost da biprolašla tuda.

Sekunde se uvek čine kao večnost kada čekaš.

Povremeno je bacala nervozan pogled na veliki sat  koji je pokazivao tačno vreme. Da li ga je čekala pet minuta ili dvadeset godina?

Nosila je sive podvezice prošarane crnim, krivudavim linijama i sandale sa potpeticom. Sa leđa, njena plava kosa i duge izvajane noge činile su je starijom nego što je zaista bila. Neko bi pogrešio pomislivši da je devojka u dvadesetim, tako je delovalo njeno staloženo držanje na slučajne muške poglede koji su je mimoilazil. Ona je zabacivala glavu i frktala kroz nos činivši tako da  lelujavi pramenovi kose vragolasto padaju po leđima uvijenim u crnu pripijenu tkaninu. Izgledala je kao mladi, jaki, rasni konj sa svom tom sjajnom grivom koja je letela unaokolo na vetru.

Mladi konj, naspram starog i beživotnog. Bilo je lako uočiti kada znaš šta želiš da vidiš.

Čekanje ju je činilo starom. Čekati ljubav je prečica do starosti.

Posmatrala je cipele i patike kako se brzo smenjuju oko nje, zastajući ponekad da je osmotre. Trudila se da razabere neku jasnu reč iz svog tog žamora koji su činili vlasnici te obuće, ali je uspevala da čuje samo ujednačeno i tiho dobovanje glasova po vazduhu.

Čekala je. Činilo joj se da je oduvek tu, da nikada nije ni odlazila, niti da je ikada došla. Pokušavala je da se otrgne zlokobnom osećaju da je neko, nekada davno tu postavio da stoji i frkće.

Neke ruke su se grlile u okolini, čula je sočno odzvanjanje poljubaca, razulareni smeh i po koju neveštu opasku zamišljenu da bude smešna na račun neke lepe noge u uzanom teksasu.

Svi su se stapali oko nje u grotesknom jedinstvu boja i mirisa, ruku, nogu, dodira, poljubaca i pogleda.

Šesnaestogodišnja devojčica, kojoj su priroda i fizionomija podarili već zrelo telo da sa njim čini šta želi ne pitajući je da li zna šta će sa njim, počela je besno da udara cipelom o široki i bezosećajni pločnik koji joj nije odgovarao.

Iako je izlazila sa njim tek nekoliko meseci, činilo joj se da ga je oduvek čekala. Nije mogla više ni da se seti da li je samo kasnio ili nikada nije ni dolazio. Da li je ikada pokupio sa tog hladnog pločnika i spasio sudbine zarđalog spomenika. Besnela je tiho u sebi i stezala mobilni telefon koji je negodovao negde u dubini džepa crne kožne jakne.

„Ostariću čekajući te!“, škrgutala je zubima i posmatrala skamenjenog čoveka na konju. Izgledao joj je kao da nema oči. Tako su joj izgledali i svi ti vlasnici cipela i patika u okolini. Činilo joj se da samo on zaista ima oči, da je zaista samo on vidi. A njega nije bilo.

Izvadila je mobilni iz džepa, ugrejan od tople šake. Otvorila je inboks u kome odavno nije bilo ni jedne nove poruke i milioniti put pročitala staru: „Čekaj me kod konja. Dolazim.“

Autorka: Marija Muždalo