19 nov Praznina

Teška nedelja.

Jurimo se, tražeči se na onim mestima sa kog je ono drugo baš maločas otišlo.

Moje misli stižu kasno tamo odakle si ti baš odlutao.

A ti se uključuješ u priču onda kad sam ja već o tome prestala da razmišljam.

Nekako lako se svi drugi uklapaju u naše bitisanje.

A mi sami nikako.

Okruženi masom, odjekuje smeh sa svih strana, ljudi te gledaju sa oduševljenjem dok ih zasmejavaš, svi uživaju u mojim pričama i sa osmehom iščekuju da čuju šta još imam da kažem.

A onda, malo po malo, svi odu.

I ostajemo nas troje.

Ti.

Ja.

Tišina.

Pogled ka tvojim očima, ali ti uvek gledaš na drugu stranu.

Pogled ka meni, a ja nekako uvek gledam u patos.

Šta?

Pitaš.

Ništa,

Odgovaram.

Pa tajac.

Tišina dobija na težini.

Bacam onaj bojažljivi pogled ka tebi.

I konačno te hvatam.

Gledaš me.

Osmeh…bled.

Jedva da ga ima.

Ali tu je.

Osmehnem se.

Tvoj osmeh raste.

Nešto si mi tužna ovih dana,

Kažeš.

Nisam,

Lažem ja.

Ma idi. Znam te.

I već drugi ton razbija ono duševno crnilo među nama.

Nemaš ti pojma!

Odgovaram ti rečenicom koju najviše mrziš.

Ali se smejem.

I već smo nekako bliže jedan drugom.

A opet to smo oni isti ti i ja od pre deset minuta…ili nedelju dana.

I kako smo za čas od potencijalnih stranaca postali tako topli.

Ruka ti traži moj dlan.

Oči nam se ljube pre nego što mi uopšte priđeš.

Mirišem te.

Upijam u sebe svaki tvoj trag.

Lepim se.

Mazo…

Šapneš mi.

Ja se istopim.

Ušuškam se tu negde na tvoje levo rame.

I svet dobije drugi smisao.

Autorka: Katarija Gajić

Fotografija: tumblr.com