21 jun Postpejd

Ranije je bilo lako putovati.

Bio sam mlađi, mršaviji, naivniji, u boljoj formi.
Svet još uvek nije bio u tolikoj krizi.
Roditelji su mi bili zdravi.
Konduktera često nisam ni morao da podmitim.
Sa članskom kartom Ferijalnog saveza
Ili koristeći Easy Travel Card
Imao sam 50% legalnog i legitimnog popusta.
Nijedan kondukter mi nije mogao ništa.
Te povlastice su kasnije ukinuli novopečeni kapitalisti.

Stao bih ispred perona i posmatrao horizont.
Desno – ljubav, sever, društvo.
Levo – društvo, fakultet, jug.
Češće bih išao na sever.

Jednom smo se ona i ja zezali u gradskom autobusu i izgubio sam mobilni telefon.
Ispao je iz džepa bermuda. Srećom pa sam to odmah primetio.
Odmah po izlasku iz autobusa, naravno.
Lupali smo po busu, vikali. Uzalud.
„Au, to je postpejd, ubiće me otac, račun se odbija od njegove plate,
sada će neko pozvati rođake na Marsu i potom telefon baciti u Dunav!“

Pozvala si me, okrenula moj broj. Još uvek je zvonio. I zvonio.
Neko se javio. Objasnila si.
„Razumem. Pa, blizu sam, čekam vas tu i tu za deset minuta. Može?“
„Može. Mi smo par, on nosi belu majicu. Imate moj broj.“
„Ja imam crvenu majicu, krupniji sam.“

I bio je na ugovorenom mestu. Ali ne sam. Dvojica nabildovanih džinova.
Jedan mi je prišao i ljubazno vratio telefon. Odbio je da ga častim.
Žurio je na posao.
„Daj mi broj da ti bar uplatim kredit?“
„Ma moj je postpejd. Račun – bar za sada – plaća firma.
Srećno, i da te fon služi još dugo.“
I služio me je, skoro četiri godine.

Otišli su.
Seli smo na obližnju klupu.
„Pošao je sa ortakom jer je mislio da je u pitanju neka prevara, sačekuša.“
„Verovatno. Bio je oprezan. I on se uplašio nas.
Ili mog telefona iz Bronzanog doba.“
Osmehnuli smo se.

Zatim si izgovorila:
„Jebote! Konačno neko normalan u ovom gradu!“
„Oh, da li nam ovo vraća veru u ljude…“ – nasmejao sam se ironično.
„Ne preteruj…“

Izgubljeno i vraćeno za petnaest minuta
U Beogradu, jula
Dve hiljade i neke.

Autor: Marko Antić

Fotografija: weheartit.com