26 jan POSLE POSLEDNJEG POLJUPCA

Opet u procesu uspostavljanja velikog JA, vraćanja osmeha i mira. Valjda je to jedna od onih stvari kod kojih je princip isti u petoj i pedeset prvoj godini, (čast venčanim izuzecima) za koje zrelost svečano obeća da neće više nikad. Nešto kao mamurluk, bespotrebna mučnina, često mnogo duža (narocito subjektivno) od fantastičnog pijanstva prethodne noći.

Zašto smo tačno defektni, tj. zašto posedujemo višak bola u uvetu u odnosu na ono što je teoretski potrebno da napravimo tih 2.5 deteta po paru, u to ne ulazim, jednostavno je tako. Ono što samo u ovakvom trenutku može da me zainteresuje i da mi oduzima vreme je – zašto ogromna većina ljudi uvek dolazi u ovakve situacije, pa sebi bez problema poveruje u šablonske laži, da (ni)je sve tako „crno“.  

Dakle, da li su „svi oni isti“ ? Ne, nisu ni oni, a ni one, ali jesmo MI, kada smo skupa, u paru, dva po dva, svi isti, ili bar neverovatno slični. Nešto kao beskonačni zbirovi. Zasebno možemo da se razlikujemo za beskonačnost, a opet kad se saberemo, izađe na isto. Sve varijante upoznavanja, navikavanja, ljubavi, strasti, boli, patnje i mržnje, mogu da se svedu na partiju „Mice“ izmedu serotonina, dopamina i oksitocina na jednoj i kortizola, prolaktina i noradrenalina na drugoj strani. Sve je tako mehanički i hemijski dok mu ti ne daš šmek, ne zaštitiš od banalnosti, jer ti je potrebno da čuvaš nešto obično, ako vec nisi sposoban da ostaviš tragove u debljem sloju cementa. To podsvesno svi radimo, uglavnom iz straha da bolje ne možemo, ili ne želimo.

Na kraju, niko neće zbog par tudih rečenica obrnuti kuglu i prestati da gubi nerve kada ljubav pukne. A i previše dobrih stvari ispliva tokom procesa, da bi ga na silu prekidali. Stoicizam, snaga, veličina, humanost, prave naklonosti, sve te apstraktne osobine bar na trenutak iskoče, dok se sa samim sobom boriš…

I da, uvek na kraju pobediš.

Autor: Nedeljko Rakićević

Fotografija: favim.com