16 feb Pomalo suludo

Petak uveče je goreo pod šljokicama i štiklicama koje su paradirale naseljem čekajući one brze i skupe automobile. Njima će se odvesti do kluba u kom će se ubiti od pića koje, opet, vrlo verovatno, neće platiti same, s obzirom na to da su se petnaest minuta ispred trafike raspravljale koja će izvaditi pedeset dinara za pakovanje orbita.

Bio je mrak, bila sam tu, kupila čips, i nastavila da hodam. Bez šljokica, bez štiklica, i bez ideje šta ja to radim, sa sramotno razbucanom kosom, i rukama i čipsom duboko zavučenim u džepove onog ofucanog ogromnog duksa za koji mama redovno govori da u njemu izgledam kao prosjak. Ili narkoman. Ili oboje. Dakle, samo sam hodala u svom džaku i vraćala se na taj neki mesec pred kraj prošle godine. Slušala sam tada unakrsno ispitivanje i trpela sumnjičave poglede nakon objave da ne mogu sa njima na pauzu jer imam tu neku kafu.

– Zar ti nisi rekla da ćeš da se udaš za Španca?

– Jesam. Naravno, pod uslovom da se ikad udam.

– Okej, šta ćeš onda na toj kafi?

– Zvao me čovek. Potpuno drugarski, za promenu.

– I od svih ljudi koji su te ikad zvali na kafu, ti baš sa njim?

– Zato što me je najmanje strah, jer nisam njegov tip, jer nije moj tip, i zato što mu je obećavam godinu i nešto dana.

– Ti kafe obećavaš i po tri godine. Otkad si tako fina prema strancima?

– Tek da uvidi da nisam ja neko ko treba da pije kafu sa njim. Toliko je, cenim, zaslužio. Da i ja uvidim nešto slično, pa da krenem dalje. Razočaranje je u takvim situacijama neizbežno.

– To što si ti na kafu krenula tako raščupana i sapodočnjacima ne znači da on nije manijak koji neće pokušati da te startuje.

Ni tog petka uveče, nekoliko meseci kasnije, vrteći se po naselju sa nenačetom kesicom čipsa, nisam bila sigurna da nije manijak. Međutim, bilo je sasvim izvesno da me je za relativno kratak period pročitao bolje nego neki ljudi koji me okružuju godinama. Da predlaže dobre filmove, da mu je sarkazam jača strana, da je u stanju da mi održi pažnju i nakon četiri sata apsurdnog prepucavanja.

Da je dovoljno inspirativan da njegov karakter ugradim u pedeset različitih likova, a da to ne primeti. Da sam mu sasvim sigurno zapamtila ime onog trenutka kad sam drugog čoveka nazvala njegovim imenom. Da sam mu zeca naložila na kokice i da sam se u jednom trenutku, dok je spremao pasulj, ozbiljno premišljala da istog tog zeca strpam u torbu i zbrišem u nepoznatom pravcu. I sve je to bilo umirujuće dovoljno.

Subota uveče je bila pomalo alkoholna. Pomalo čudna. Pomalo znam da treba nešto da uradim i pomalo nisam sigurna šta. Kako nisi sigurna šta, pitala je Tina. Treba da skočiš već jednom, rekla je, a to nije zvučalo kao savet već više kao: Ne skočiš li, ja ću lično da te gurnem.

Subota, 13. februar, 23:45.

„Je l’ misliš da je patetično reći nekom na Dan zaljubljenih da ti se sviđa?“

„Ne. To nikad nije patetično. Iskrenost je kul.“

„Ok. Javim ti se posle ponoći onda.“

„Srećno!“

Onda malo umrem od smeha, pa ispoštujem dogovor.

Nedelja, 14. februar, 00:01.

„Ok. Meni Tina rekla da udrim odmah, pa ću da udrim odmah… Ti se meni sviđaš.“

Dramska pauza. Ona u kojoj žene obično grizu nokte, čokolade, čaršave i jastuke. Ja sam se smejala. Sebi, njemu, kompletnoj suludosti situacije. Ja sam se samo smejala, zamišljala reakciju, i nisam znala šta sad. Ali sam znala da je lakše. Nepromenjeno, samo nešto iskrenije. On ja i dalje bio džangrizavi on, ja sam i dalje bila njanjava ja. Neke stvari ne mo’š promeniti tek tako. Neke stvari i ne treba da menjaš. Jer ti leže takve kakve jesu.

„I did not see that coming…“, rekao je.

Što je najcrnje, dugo vremena nisam ni ja.

I šta je onda bilo?

Ništa.

Zaista, što mora nešto da bude?

Moje je bilo da skočim. I skočila sam. A on?

Pa. On nije dužan da hvata, jer sam, u svakom slučaju, sasvim slučajno, već pala na njega.

I sasvim solidno, pomalo suludo, živim sa tim.

I uvek mogu da mu kidnapujem zeca.

Autorka: Milica Stanisavljević

Fotografija: