10 feb Pomalo promašeni

Lagano sviće. Trebalo je da sam odavno u krevetu, pored njega. Trebalo je da si odavno u krevetu, s njenom kosom na svom desnom ramenu. Sedimo i ćutimo, zajedno. Povremeno me zagrliš i poljubiš u kosu, nisi ni svestan da bi baš to i on uradio, u ovo neko vreme, pošto bih se promeškoljila i sanjivo prošaputala: još pet minuta, pliiiz! Povremeno spuštam svoju raspuštenu riđu kosu na tvoje desno rame,  nesvesna činjenice da ono pripada njoj i njenoj kosi.

Mi smo dvoje sanjara, koji su se našli i skontali. Prijatelji smo, tu nema spora.

Govoriš mi kako je voliš, al ne možete zajedno. Govorim ti kako ono što on i ja imamo nije ljubav, al je neka čudna bliskost. Govoriš mi da možete provesti sate zajedno – a da ni ne pogledaš u telefon, totalno zaboraviš  sve(t) oko sebe – nastavljam rečenicu. Klimaš glavom, razumemo se. Mi smo pomalo promašeni likovi sopstvenih priča, za koje nismo ni sigurni da su se dogodile, van naših snova.

Nedostaje ti, kažeš. Znam, i meni on. Ali ne možete biti zajedno, previše puta ste pokušali, previše puta nije uspelo, postalo je mučno, postalo je sve samo ne ljubav. Sve znam.

Prolazimo kroz slične priče i to nas spaja. One, u kojima se dvoje sanjara nađu i bude ljubav, međutim, sanjari su po prirodi stvari pomalo sebični, njihovi su snovi veći od bilo koje ljubavi, oni idu sami, njima ne treba neko da ih sputava, oni ne mogu pored svojih i tuđe snove, oni ne mogu pored svojih i tuđe misli, tuđa htenja, tuđe sve ono što im je ponekad teško i teretno i kod njih samih.

Zašto smo sada ovde, pitam te. Ne znam, znam samo da više nije moja princeza i to me ubija. To je pretužno, spuštam glavu. Grliš me, mada znaš da će mi ta rečenica ostati u svesti još dugo. Oči mi se pune suzama, nisam najsigurnija zašto. Valjda, jer u tvojoj, da ne kažem vašoj, priči, prepoznajem svoju, ovaj, našu.

Fali mi, kažem ti. Ili nedostaje? Znaš li koja je razlika? Ima taj jedan momak, nešto mi se i ne dopada naročito  njegov manir pisanja, al taj jedan tekst – pa to je sjajno! Kaže kako je razlika ta, što je nedostajanje trenutna stvar. Kako je došlo, tako će i da ode. Javi se u više navrata, može da traje noćima, al ode. Faljenje je kao kad ti neko iščupa neki deo tela. Kao, amputirali su ti nogu, nemaš nogu, jebiga. Sve to isto, samo sa srcem. I priznajem – jeste, fali mi. A opet, mi ne možemo kroz život zajedno. Osim ako život ne traje jednu noć, a ne traje. Ne možemo, jer su nam snovi veći od nas samih. Kapiraš me, vidim ti u očima. Vidim to i osećam , dok me grliš.

Želim zaljubljenu sebe nazad, kažem ti. Tada je uvek proleće. Želim nas dvoje, pre nego što su nas progutali snovi. Brzo će proleće, kažeš mi. „Brzo će proleće“ je naše „sve će biti u redu“, znam to, zato se smejem. Nisam Bandini, ali sačekaću do proleća, odgovaram ti. Znaš na šta aludiram, Fante je i tvoj omiljeni pisac. I on je, kao i mi, pomalo promašeni junak sopstvene priče.

Ajde sada na spavanje!

Sutra je novi dan.  Jedan manje do proleća!

Autorka: Hristina Petrović

Fotografija: tumblr.com