16 okt Plan

Parkirali su se nedaleko od banke. Plan je bio sasvim jasan, trebalo je samo da se slože, prouče ga do najsitnijih detalja i da ga se pridržavaju. Pogledi im se nisu sretali, jer je svako bio obuzet svojim mislima. Srca su im se polagano stezala, što od mraza, što od nepoverljivosti. Mrak se već hvatao nad Beogradom, a ulična svetla se još uvek nisu palila, pa niko od njih nije imao prava na želju. Plavokosa žena, suvozač, rešila je da preduzme prve korake; navukla je kapu, podigla šal, zategla pertle na čizmama i duboko udahnula. To je samo trenutno poremetilo tišinu, jer čovek sa mesta vozača nije ni mrdnuo. Mirno je gledao u levi retrovizor kao da će iza sebe naći nešto što bi moglo da pokoleba njihovu odluku. Razmišljali su o tome jako dugo, dogovarali se koja banka bi im najviše odgovarala, da li im se sve to isplati i odluka je pala.

Bila je to zabačena, mala banka sa tek nekoliko šaltera, a nalazila se nedaleko od njihovog prethodnog stana. U decembru su iz tog stana bili ispraćeni uz brojna izvinjenja koja im nisu mnogo pomogla u pronalaženju novog krova nad glavom u sred pomahnitalih zimskih čarolija. Zašto su se odlučili baš za tu banku, nisu bili sigurni, ali su bili ubeđeni da je to ona prava.

Dečak, godina njihovog sina, sedeo je na sankama, bezbrižno se smešeći, dok su mu pahulje ulazile u oči, otvorena usta i padale svuda po licu. Otac je vukao sanke tik uz njihov auto, dok je majka dobacila dečaku da polako kreću kući, što je kod njega prvo izazvalo srdžbu, ali je ubrzo odustao od ljutnje  i rešio da još malo uživa u snežnom danu.

„Idu kući, verovatno svojoj kući“, okrenula se plavokosa žena i ne očekujući reakciju prosto nastavila, „takav život i nama treba, zato ovo i moramo da uradimo, nemamo više kud. Sad ili nikad!“

Čovek je samo ćutao i ne pomerajući se i dalje gledao u retrovizor. Sa jedne strane bila je banka, a sa druge prozori starog stana koji je mnogo godina bio njihov dom. Porodica sa mališanom je odmicala, a stara šestospratnica izazivala je bes. Osećanja su mu se pomešala, osećao je i ljutnju i tugu i nemoć. Bivalo mu je sve toplije, krv mu je ključala, pogled postao unezveren, trebalo mu je vazduha. Navukao je kapu i kapuljaču, i gotovo izleteo na ulicu. Žena je mirno pošla za njim i uhvatila ga za ruku. Pod nogama su osetili led, ali bilo je gotovo, već su napravili prvi korak. Ostalo je još petnaestak minuta do zatvaranja, pa su imali vremena. Obezbeđenje ih je odmerilo i propustilo, ljubazna službenica ih je pozdravila. Pogledali su se kratko i odlučno – kocka je bačena. Znali su da žele isto i da ne postoji drugo rešenje, zato je žena počela:

„Želeli bismo da podignemo kredit za stan u Vašoj banci…“

Autorka: Sanja Janković

Fotografija: opusteno.rs