13 avg Pjerovo drvo zaborava

Rodni Bordo čuvar je dragocenih uspomena koje su obeležile moje detinjstvo, odrastanje i stasavanje. Na samom obodu grada gde civilizacija iščezava, a nedođija vlada širinama i daljinama znatiželjnog pogleda, postoji gorostasno stablo, četinarska relikvija, čuvar najdražih sećanja. Stablo maštanja, nadanja, iščekivanja, rastajanja i susretanja, nalazilo se na savršenoj udaljenosti od doma. Zelena krošnja propuštala je preciznu frekvenciju u kojoj sam umeo raspoznati majčin glas i poziv na nedeljni ručak, a znao sam veoma dobro da je nedelja dan prezrelih grozdova koji nisu nasamarili dovitljive čulne kvržice na debelim, suvim, jezicima namrštenih probirača.

Godinama kasnije, istražujući arondismane širom Pariza, pronašao sam novo mesto osame, čudesno drvo sa prozračnom krošnjom koja je udisala fotone sunčeve svetlosti. Obgrlivši stablo, nedugo potom našao sam se u njenom toplom zagrljaju, uživajući u pogledu na ljude koji su ispunjavali trgove i avenije.

Šarenilo šešira i kišobrana promicalo je ispred mojih očiju. Francuske domaćice izlagale su krune poljskog cveća koje je mamilo svojim opojnim mirisima. Na njihovim punačkim licima nazirao se sitan osmeh koji, iako ispunjen trošnim zubima, sadrži posebnu lepotu i radost. Žandarmi su progonili ulične protuve i lopove koji su spretno nestajali iz vidokruga, služeći se prethodno oprobanim metodama. Melodija francuskih truvera ispunjavala je čitav arondisman savršenim notama, poput onih koje su ispratile moj dolazak u Pariz. Mogu da osetim tu davnu melodiju, strepnju koja se uspinjala mojim telom i stisak sigurnosti koji je prelazio sa Beličeove šake na moju. Tada smo se upoznali.

Žorž Beliče boluje od demencije, degenerativnog poremećaja koji dolazi sa godinama i nosi različite socijalne epitete usled nerazumevanja. Dijagnoza je postavljena u njegovoj šezdeset i petoj godini, uslovljena paranojom, histerijom i zaboravom. Naime, dok su njegove šake počivale u dubinama mirisnog testa, Žorž Beliče nije uspeo da izvede naredni korak svoje virtuozne veštine. Njegovi obešeni obrazi postali su vlažni, a donja usna podrhtavala je u neverici. Prolazile su nedelje, meseci, napokon i čitava godina dok omanji koverat nije pronašao put do njegovih koščatih šaka.

Postao je verni nosilac bremena senilne demencije.

Ispovedao sam se u krošnji uspomena, poznavala je sve moje tajne i najgore demone koji čekaju da budu probuđeni. Nakon povratka iz sna koji mi obuzima misli, otrčao sam u pekaru želeći da podelim svoje iskustvo, Žorž je bio prva osoba kojoj sam želeo da prenesem svoje strahove. Nisam umeo da artikulišem misao, izgubio sam reči koje sam oduvek sa lakoćom primenjivao. Njegov pogled bio je pun razumevanja i to je ono što me najviše ranjava, užasava. Na njegovom licu video se isti onaj osmeh, zaleđen u vremenu i prostoru i utešni stisak sigurnosti. Veruje li u to da koračam njegovim stopama? Da li želi sebi da olakša? Možda mu je potrebna osoba koja će ga razumeti, biti poput njega.  Neka je proklet.

Tražio sam svoje drvo, stecište intimnih sećanja i ispovedanja. Hodao sam istim, ali naizgled nepoznatim arondismanima i tragao. Nisam umeo da prepoznam krošnju uspomena i stablo demona koji čekaju da budu probuđeni. Isto šarenilo, protuve i lopovi koji naučenim koracima obmanjuju žandarme i sitni osmesi punačkih domaćica koje izlažu poljske lepotice različitih esencija, opojnih i snažnih. Miris je bio oduran, mešavina pakosti i zlobe, miris odista prisan, snažan.

Gde počiva drvo mog zaborava?

Autor: Marko Galić

Izvor fotografija: facebook.com/MartinStrankaPhotography