15 okt Pivić

Priča o ljudima koji su živeli. Živeli i bili srećni.

Dva prijatelja sede i u dosadi piju. Drugo i nema šta da se radi kada vam je život takav. Uvek samo prisećanja na neka davna vremena kad behu klapci, te ludovaše kako i dolikuje. To stade negde kada svaki nađe sebi ženu, a još, kad se i deca izrodiše, počeše dolaziti kod Jelenka u kafanu skoro svako veče. Malo mira i tišine. No, obećano im brzo bi oduzeto. Galama i nevolja, strah i nemir koji poče okruživati Srbe potera i staroga Jelenka koji zatvori kafanu i ostavi Jovicu i Markana bez jedine oaze. Knin nikako nije mogao biti zanimljiviji, ništa novo nije nastajalo, sem nemira. Svako veče bi oni ispred Markanove kapije popili jednu gajbu piva, gledali u nebo i ježili se uz prohladan vetar. To veče, ni po čemu drugačije, pripiti obaviše jedan oko drugog ručerde i zapevaše praznoj ulici. “Gledam kule iznad Zelengrada! Iznad Zelengrada! ‘Oće srce da pukne od jada!”

-E moj Markane!

-Aj uzravlje Jovice! – te nagnuše poslednje dve flaše. Poćutaše još malo, pa ponovo počeše. “Ćuti Prosjek i Velebit drema! I Velebit drema! Sve što prođe povratka mu nema, sve što prođe povratka mu nema…” I sedeše tako, tišina, nebu ostade još koji minut plavetnila, a onda ga noć previ. Na ulici nikoga, u daljini bi zakmečalo po koje dete, jedino što beše stalno – zrika cvrčaka. Jovice se pokuša ustati, telo teško, a glava još teža.

-Ku’ ćeš, vrag te odnija!? Sjedi!

-Idem kući, pa ćemo sjutra i jope’. A?

-A kako ti veliš…

-Aj dobro…- i pođe on lagano niz ulicu, nesiguran i zamišljen. Nastade momenat, te obojica  osetiše neku težinu na dušama.

-Stani! Oj, Jovice! Stani! – prijatelj mu se naglo okrenu i skoro pade. Markan ustade i pođe ka njemu, dozivajući ga neprestano.

-Kakav te je sad vrag spopa’?

-Eto će mjesec dana od kako nam Jelenko ode…

-E… I?

-A da mi otvorimo kafić? – Jovica se duboko zamisli, ali mu izbi smešak vrlo brzo.

-Pravo da ti rečem, ne znam kako se nijesmo toga ranije sjetili. A okle’ nam pare?

-A skrpićemo nešto, ne mož’ to bit’ mnogo.

-A đe ćemo ga otvor’ti?

-Aa! Kako đe!? Gledaj mi garaže kol’ka je, ionako mi Lada stoji uvje’ ispred kuće. Malo pospremiti, pobrisati, proprati, metnuti koji sto i eto ti ga.

-Reka sam ja da s’ ti pametan čovjek.

-Neg’ šta sam!

-A onda dobro, do’ću ja sjutra rano, pa ć’mo početi.

-Valja početi rano…

-Aj sad, moram poći, eto će me žena ubit’.

-Neka te, pozdravi nevistu!

I tako se rastadoše dva prijatelja, ne tužni, ne bi im teško na srcu, već im ono lupaše uzbuđeno. Po prvi put, posle toliko godina, mogli su se nečemu nadati, a to im je bilo više nego dovoljno.

~

Sutradan, Jovica zateče Markana koji je već uveliko izbacivao daske, zarđale lance, obijene metalne kablice, pokidane gajtane, slomljene štekere i razno drugo smeće koje se nakupljalo tu već dvadeset godina, potapša prijatelja po ramenu, te priupita šta može pomoći.

-Aj skokni de do Jandre Svitnjaka, vidi ‘oće li uzimati ovo.

-Aj dobro… – nakon što ode, Markan nastavi lagano izbacivati, a kad iznese poslednju stvar sede na kameni pločnik i ispi dug gutljaj mamljive dunje. Nije još bilo ni podne, a sunce je već bilo visoko i žarko, Markan gola voda.

-Ankice! Oo, Ankice! – u to mu žena proviri kroz prozor

-Šta se dernjaš toliko?!

-Nasjeci de zeru šunjke i iznesi čašice za rakiju!

-Od ranoga jutra da pijančite, bene…

-Ajde, ništa te nijesam pita. – skloni se ona sa prozora, a on nastavi, onako u hladu, iz flaše piti dok se napokon ne pojavi Jovica sa suvonjavim Svitnjakom.

-Dobrojutro domaćine! – otpozdravi uvek veseli Jandre.

-Kakvo crno jutro, vrag ga odnija! Eto će podne sade.

-Nijesmo smo svi ustali, ka i ti, pre zore. A šta ti to tandrčeš tol’ko?

-Eto zeru raskrčujemo…

-’Oćemo kafić otvor’ti!- dodade Jovica

-’E li? A šta ć’ vam ja?

-Bi l’ ti ponio ovaj krš? Ima tu svega i svačega, znadem ja da tebi može poslužiti.

-Aj more.

-E, hvala onda.

-E, e, hvala – zahvali mu se i Jovica i tada Ankica iznese i meze i čašice, nakloni glavu Jandri, a ovaj joj veselo doviknu. Markan stade puniti čašice i jednu pruži Jandri.

-Aj nek vam je sa srećom! Živili!

-Aj, aj… – stadoše se kucati, pa ih obuze osećaj da nešto postižu, da su već nešto učinili. Svoj trojici se to svidi, pa odmah prionuše na rad. Markan poče skidati paučini, a Jovica pođe za Jandrom da mu pomogne da preveze sav taj krš.

-Stani Jovice. – zaustavi ih Markan i dozva sina. – Nidžo! Đe si?!

-Evo me ćaća.

-A tu si, doreni de Jovici kolica iza kuće. Sačekaj, pa ćeš moja kolica odma’ napuniti.

Radna atmosfera prevlada. Narod  je stidljivo posmatrao kroz svoje prozore. Skoro da nije ostala ni jedna jedina kuća u Markanovoj ulici. Svitnjakova i još tri-četiri, sve ostale su bile prazne, napuštene u brzini. On ih je sada čuvao, koliko je mogao, razume se. I dalje se nisu smeli toliko pokazivati, i dalje Njih nije bilo toliko da su se mogli osiliti na takav način.

Do dva sata svo smeće koje se nalazilo ispred garaže je bilo očišćeno spremljeno  u Jandrinom dvorištu. Dva prijatelja su počela sa sređivanjem enterijera. Garaža je bila prostrana, ali je isuviše podsećala na betonski kovčeg. U desnom uglu su bila vrata koja su vodila ka stepenicama koja su opet vodila do prizemlja kuće. Odlučili su da oko njih postave improvizovani šank od limenih burića. Isekli su male delove celom dužinom, postavili jedne do drugih  u slovo “G” i zavarli. Na burad su postavili daske od orahovine, koje su pre toga izlakirali. To je bio prvi korak kojim je mesto počinjalo dobijati na lepoti, počelo je i ličiti na viziju koju su imali. Nakon toga, Markan je saneo stare tapete koje je imao na tavanu. Požutele i krte, ali su svakako mogle poslužiti svrsi, bilo ih je baš toliko da prekriju sva četiri zida. Odmah su prešli na pod, rad im je pričinjavao toliku sreću da se nisu mogli zasititi. Pod je međutim bio sasvim druga stvar. Nisu nikako mogli sprati mrlje od nafte i motornog ulja. Jedino što im je preostalo, kao rešenje, je bilo da ga prekriju nekakvom tapiserijom ili linoleumom. Kako nisu imali ni jedno ni drugo, naleteli su na zid. Seli su u Markanovu Ladu i uputili se ka centru. Nadali su se da će naći i stolove i stolice, zapravo su zvali Jelenka, koji je već odavno bio u Beogradu, i koji im je dopustio da uzmu njegove, zavučene u dubokom podrumu njegovog bivšeg doma. Prvo su se uputili tamo i nakon nekih petnaestak minuta uveliko su kopali po podrumu. Ne samo da su našli stolove i stolice, koje je samo trebalo prebrisati, već su našli i stolnjake, tapiseriju, gomilu četničkih slika i zastavu Republike Srpske Krajine. Sve to su utovarili u prikolicu i pošli nazad svojoj budućoj kafani.

-Je li Markane, a kako ćemo nazvati kafić?

-Vidiš, o tome nijesam mislio. A ta nećemo valjda kavu služiti.

-A neg’ šta ćemo?

-Pa pivo, jeba ga ti!

-Ne more onda biti kafić, onda je pivić! – tu Markan puče od smeha, a zasmeja se i Jovica. Ubrzo se nisu mogli zaustaviti, bili su srećni, imali su ponovo svrhu, a eto sada su se i ponovo smejali i to kako!

-Hahaha, šta pa’ne nas svašta na pamet!

-Gledaj kud’ voziš, nemoj se smijati!

-Nije te valjda stra’?

-‘Ajde boga ti, samo ti gledaj.

Usput svratiše do Pere Ličine, pa utovariše u malu, već prenatrpanu, prikolicu deset gajbi piva. Kada napokon stigoše, ostaviše zalihe, prekriše masni pod tapiserijama, postaviše stolice, stolove a na zidove slike i iznad šanka veliku zastavu. Markan ponovo dozva Ankicu i reče joj da sredi još malo, koliko može, a kako je vreme ručku davno prošlo, njih dvojica se rastadoše, svaki na svoju stranu. Pri ulasku u kuću mahnu još jednom Jovici. Što se tiče samog plana, bio je jednostavan. Poslao je sina da razglasi po gradu da njih dvojica otvaraju novi kafić – “Pivić”, kako je pisalo na drvenoj tabli koju su zakucali na ulazu,  i da mogu doći od osam, pa dokle god ih volja!

Sada, obojica vrlo umorni, polegaše, ali ni jedan nije mogao spavati od prevelikog uzbuđenja. Bili su poput dečaka pred prvi poljubac, neobuzdani strah i slatka očekivanja – sve im je to prijalo, sve ih je to vraćalo u život, koliko-toliko normalan. Uspeli su da urade nešto za tako malo vremena, jednu prostu ideju su izneli i stvorili nešto što im je zaista pričinjavalo sreću. Veća nagrada nije mogla postojati, sam rad je bio dovoljan da ih ispuni, da im pruži ono što sve ove uvoštene godine nisu. I sa tom misli spokojno su zadremali.

~

Nisu, međutim, dugo spavali. Već u sedam su bili ispred “Pivić”. Jovica je doneo jedan stari kasetofon i kutiju raznovrsne krajiške muzike. Odmah ga je uključio u struju i pustio Borislava Zorića Ličanina. Čim se poče vrteti traka i započe “Preko Kapele”, Markan zovnu sina da slika njih dvojicu i time ovekovečiše taj trenutak. Nikola im pokaza polaroid sliku, a oni se samo nasmejaše i nestrpljivo otvoriše dva piva, a njega poslaše da donese rakiju, a materi da kaže da donese čaše koje je prala ceo taj dan. Sve je bilo spremno, čekali su prvog gosta. Nebo, na koje im je pucao pogled sa uzvišenja, se prelivalo u daljini pred sam zalazak sunca, od crvene, sve do onog plavetnila na samom vrhu. Beše prohladno, neki vetar je lagano raznosio prašinu sa ulice. Nisu odvajali pogled sa sunca. Osetili su nekakvu povezanost, muzika je bila sve glasnija, a onda se pojavi i prvi gost, naravno, bio je to Jandrija Svitnjak.

-Oo, dičačine moje!

-Oj, Jandrija, delijo kninska! – uzvrati njemu Jovica – Ajd’, ajd’ sjedi, šta ‘š popiti?

-Ima li one Markanove dunje?

-Dašta, za tebe i dupla! – i usu mu rakiju

-Ajte! Živjeli mi, klapci moji, nek’ vam je sa srićom još ‘ednom! – i tako stadoše nazdravljati sa starim Jandrom, a u to počeše navraćati i ostali. Prvo dođe Đoko pokojnoga Mane Krivića, a sa njim Dane Komazec, pa sedoše i oni. Markan im donese piva i naseče im pršute, a Jovica pusti Tromeđu. Poče ona “Pala magla na Tromeđu”, a Jovica zapeva, tu mu se pridruži i Dane. Ubrzo se skupiše svi iz ulice, a onda i dođoše i ostali – Đuro Batak, Mile Džepina, Gavro Puškar, Stevo Opsenica, Vujo Kužet, Lazo Kostur, Petar Kutlača… Markan tada oseti da treba održati nekakvu zdravicu, te ustade, a Jovici pokaza da ugasi kasetofon.

-Eto braćo, neka ste vi meni došli, ostali do sitnije’ sati, veselili se sa nama, da bog da svako veče da ste nam gosti, meni, Jovici u našemu skromnome, da kažem, lokalu…

-Piviću!- dobaci Đuro Batak i svi se počeše smejati.

-A jeb’ga, šta sad fali imenu!?

-A dobro je, ajd’ nastavi.

-I nemoj se više smijati – tu se Đuro ponovo nasmeja, te ga Markan pogleda urokljivo. – Dakle, gde sam ono sta? A da, kako velim, u našemu skromnome Piviću – iskarikira i pogleda Bataka – i neka smo svi živi i neka su nam djeca živa, pa da i oni male klapce izrode ođe, na našoj vekovnoj zemlji, pa im vi pričali kak’i ste bili ka djeca, i da bog da da se ovaj rat završi jer nikome dobra neće donijeti. Neka ste mi živi i zdravi! Aj uzdravlje!

-Uzdravlje!- povikaše svi, a Jovica nastavi sa muzikom.

I nastavi se to veče, vazduh memljiv, ponovo topao, alkohol i izmaglica cigareta. Sve prođe u veselju, počeše svi pevati, te nadjačaše kasetofon. Odnekud se pojaviše i diple, pa zapratiše rozgalice. Stadoše se svi redom u pesmi nadmudrivati dok je noć odmicala u tišini i miru. Samo je Markanova garaža sijala, poput oaze u pustinji nemira oni su se veselili bez straha. Borili su se pesmom protiv bliskog zla, glasom su lečili krvničke rane palih u daljini, a ojkan je zaglušivao tenkove koji su im bdili na pragovima. Sve je bilo mirno, a pred samu zoru dva prijatelja ostadoše sama, ponovo pripita, ali ovoga puta sasvim laki i bezbrižni. Gledali su jedan u drugog, ali ništa nisu progovarali, samo su uživali u tišini novoga jutra. Sunce se još nije probilo. Markan se malo pridigao i udahnuo svežeg vazduha. Oči su mu blago zasuzile, povetarac ponovo poče duvati.

-E moj Jovice…

-Aj uzdravlje Markane… – nakloni mu se i podiže praznu čašicu. Markan samo podignu glavu ka nebu i zapeva glasno. “Oj Krajino! Ooj Krajino, moja mila mati! Ooj, dokle ćeš me, ooj, dokle ćeš me svojom pjesmom zvati? Ooj, oj Krajino sad se vraćam tebi! Ooj, i da umrem, ooj, i da umrem, ja žalio ne bi’!” Glasno je pevao, no sam, ali iznenada stade zapevavati, ne ljudski glas, već nekakva neljudska, metalna rika. Nadjača i Markanovo poslednje i večno “OJ”… Krvavo je osvanulo sunce toga četvrtoga avgusta nad nebom Knina, nad nebom Krajine, krvavo je i zašlo, oplakano gorkim suzama…

Autor: Igor Ivković

Izvor: Stav Mladih