09 feb Pišam uz vetar

Dunulo mi je da pišem, u vreme kada je više nepismenih nego vaški. Prispelo mi da budem pisac, a ni pročitao sve što sam hteo, nisam. Hoću da menjam svet kada je sve manje razloga za to. Hoću da budem lekar kada svi više leče svoje komplekse nego što mare za zdravlje; kada je više bolesnih nego napabričenog znanja o zdravlju.

Hteo bih da budem otac u vreme kada su deca gora nego odrasli. Želim da budem muž, a prosečan brak traje kraće od spremanja hrane za svadbu. Zahtevam da budem voljen, danas, kada je najvažniji razlog dobijanja žvala samoljublje. Hoću da budem pošten, a takve najpre u jaruge gurnu. Neću da budem bogat, iako siromaštvu kraja ne vidim. Neću da budem lep, dovoljno mi je da ne lomim ogledala odrazom. Ne želim nova kola, ni Peglu nisam prežalio još. Hoću lepo vreme, jer je i kiša skoro uvek lepa. Zahtevam da se lepše govori,  ako ne stilski, bar ispravno. Hoću da se Ciganče na ulici ne naljuti kada mu umesto novca koji nemam, poklonim osmeh. Ne tražim kusur, ali ako ima malo onog prkosnog ciganskog osmešića neka ga prosledi nekoj devojčici koju roditelji voze kući sa privatnog časa.

Zamajavam se planovima o zidanju kuće iz snova, minimalističkog čardaka ni na nebu ni na zemlji, sa trunkom tradicije, a ovamo spavam kod matorih na kauču. Premišljam, izmišljam i nikako da sklopim onu zvezdu što hoću da stoji usred beskrajnog plavog kruga, pa da utisuniti u kožu stoje kao simvol koji jurim celoga života. A na ulici stojim pored sredovečnog ženskog silikonskog kadavera koji na ruci, kojom drži neku cepanku od telefona sa fluorescentnom kićankom piše slovima “Đordje“. Zapenio da napokon pustim bradu. Stojim ponosan pred ogledalom, a iz dnevne sobe čujem reklamu za Evroviziju i setim se žene u balskoj haljini i sa pravo muškom bradom. Jebote, koliko nisam dugo bio u cirkusu.

Jebavam se sa učenjem, da steknem diplomu, da je okačim o zid, o koji mogu i sam da se prikačim, jer danas ti ne vredi diploma, prijatelju. Džaba tebi godine na studijama, pokaži da znaš da praviš pare. Mlatim se na internetu, a život protiče. Gledam lepe devojke na ulici, toliko mi je dozvoljeno. Hoću budem altruista, ali savest je organ koji se ne transplantira. Džaba donorska kartica!

Voleo bih da ljudi ne bacaju đubre van kante, jer dovoljno prljaju svet svojom turobnom pojavom. Hoću da životinje dobiju zaštitu, da ih ne tuče svaka nakaza na ulici. Želim da dobijem na lotou i sve podelim sa prijateljima i beskućnicima. Hoću da uvek kod sebe imam Pez, pa kada me Lav bude pamtio, pamti miris bombona. Naprosto moram da se zaljubim, ali svaki put kao da počinjem od definicije. Želeo bih se popnem na neko brdo i budem seoski lekar u brvnarici; da od drveta pravim figure; da sakupljam biljke i nameštam polomljene kosti i uganute zglobove. Kradom posmatram svoj grad u nadi da će se promeniti nabolje iako svakoga dana postaje gori.

Želeo bih da umem, a umeo bih da volim. Voleo bih da imam, a imao bih samo koliko mi je dovoljno.

I šta sve na kraju to znači? Moram da se napnem i zapnem još jače. Da pustim mlaz uprkos vetrometini.

Autor: Andrija Jocić

Fotografije: pinterest.com