26 maj Petica iz patriotizma

A šta je to patriotizam?

Kad voliš svoju zemlju svim svojim bićem, kad si spreman svoj maksimum za istu da daš – živ da daš, najbolje delaš, kad je teško u pomoć pritrčiš. Jer, zemlja… Nije to samo, eto, Srbija i glavni na čelu, ne. Srbija sam ja. I ti si Srbija! I dokle god kukaš kako ti je loše, iz fotelje kukaš, samo joj odmažeš. Samo sebi odmažeš. Skloni smo odmaganju. Skloni moralisanju, skloni pljuvanju po čelnicima, blebetanju o glibu u kom smo i – koji smo. I to ne zajedno, a – a! Svako iz svoga doma, svoje fotelje, za svojim kockastim ekranom svoju teoriju kuje. Kontriranjem komšiji, po mogućstvu. Tako je od vajkada, nije nam više ni smešno ni tužno, prosto je normalno takvo stanje. Ali, onda se nešto u Srbiji promeni, u tebi i u meni, pa nam ne bude pravo kad dobijemo keca iz praktičnog dela patriotizma. Teorija – sve petice, praksa – jedan. Uzjoguni se Srpčad, videvši nevolju i pokaza da može bolje! Na delu! I nema kukanja iz fotelje, nema pljuvanja po vlastima, nema teorija zavera. Ima nas i želje da ujedinjeni uspemo! Eh, da, ratovi su rđava stvar, fakat. Od kad postoje dva živa bića  sklona sukobima, ima i rata, to mu dođe donekle predvidivo, koliko god bilo loše. Priroda, pak, koliko god je neživom smatrali, pokazala nam je ko je zapravo faca. Dokazala je koliko si malen i nemoćan kad pokaže zube. A ima baš oštre zube! I džaba tebi što si Neko, kad učini za tren da budeš Niko. Džaba ti vile i skupoće razne, kad su njoj svi isti. Klik i – nema te! Al’ opet, ne budeš u borbi sam. Srbija je tu. Da, da, ona koju si iz iste te vile i skupoća bio sklon da blatiš, tu je. Rešena da popravi keca. Da ne mora na ponavljanje. Jer, nema ponavljanja u avgustu, kod Prirode. Mora da se dela odmah, bez razmišljanja. I da l’ si Neko, da l’ si Niko, da l’ te zna ili ne, Srbija je tu, ujedinjena. Na ulicama. U čamcima. Prihvatilištima. Sa kesama sa garderobom i hranom i higijenskim sredstvima. Svom dušom i srcem.  I osetiš vazduh – miriše na tugu. Al gle’, znaš da možeš da je za zrnce ublažiš i da ti bude  lakše. Jer, znaš da možeš i znaš da moraš. Za Srbiju, za sebe. Puno je ožiljaka, bolnih i teških rana. No, ona mora da misli na sutra. Mora da misli na majke sa decom, koje su ostale bez kuća. Supruge, koje ne znaju gde su im jače polovine. Bake i deke, koji su izgubili sve ono što su godinama mukotrpno gradili, nadajući se starosti u kojoj će moći da žive fino, u plodovima svoga rada. I ta i takva Srbija, koju voliš ili ne voliš, ponavljam – to jesi ti! I onda i ne spavaš i ne jedeš i daješ od sebe maksimum – živ daješ, hrabar i voljan da nešto menjaš. I odjednom, nema nesloge. Svi smo jedno. Neki su u čamcima, neki pomažu spasenima, neki  na društvenim mrežama šire vesti o pomoći, neki nose lično pomoć u hrani, novcu, odeći i obući. Nema dogovora, nema organizacije naročite, ali svima sve odjednom bude kristalno jasno šta valja činiti. To što se dešava, Srbiji se dešava – tebi se dešava! I zato, delaš najbolje što umeš, brzo učiš ono što manje umeš, daš dušu i srce i sve što na svetu jesi. I eto ti petice iz patriotizma!

*Ovaj tekst sam upravo izbunarila u svom telefonu. Napisan je prilikom povratka iz jednog od prihvatilišta (‘bus, telefon), srca punog ponosa, zbog pomoći koje je bilo dovoljno, i previše, zbog svih onih divnih mladih ljudi sa kojima sam imala čast da pomognem na licu mesta i za zrnce ublažim tugu, zbog tviteraša, fejsbukaša i ostalih dežurnih lica, koja su informacije širili brzinom svetlosti, zbog Čoveka koga čitam, a ne poznajem, koji je moju poruku o potrebi za volonterima proširio i spasio TOLIKO ljudi i ulepšao mi dan. Zbog tebe i mene. Zbog Srbije – složne i velikodušne, one koju volim. To su stvari o kojima treba da se priča („Hajde da pričamo druge priče!“)
Ostajte mi zdravo, nemojte da sa vodom ode sve lepo i čovečno što smo pokazali poslednjih dana!

Tufnasti pozdrav!