Avgust. Zora je svitala nad gradom, dok sam koračao pustom ulicom i trudio se da se ne obazirem na tripozni zvuk frule – koji je dopirao iz mračnog podruma obližnje nedovršene zgrade. Ko zna kakva me ala dole čeka.
Po toj zgradurini smo se obično pentrali kao klinci. Skakali smo u pesak i maltretirali mlađe. Sada u njoj očigledno obitavaju neka druga stvorenja.
Lep prizor na klupici u parku. Panker sa podvrnutim rukavom leži onesvešćen dok mu cure bale. Špric je na zemlji. Drugi panker lagano, sporadično povraća, dok mu totalno stondirana pankerka koja sedi između njih predano puši ne baš sasvim čvrstu kitu. Baš mu je sočno zaglabala. Na mene i ne obraćaju pažnju, iako prolazim na metar od njih.
Zakunuo bih se da je lik između ostalog povratio celu, tek zagriženu kiflicu, žvaku i opušak cigarete. Crvenokosa pankerka koja i dalje sondira grlo spolovilom ima pirsing na nosu, a pertle na iskrzanim „martinkama“ su joj drečavo – zelene boje. Čudno je to koliko detalja čovek može da zapazi u sekundi.
Ulični džukac prilazi i liže povraćanku. „Odlično“, pomislih – jednim udarcem sam ubio dve muve. U isti mah sam zadovoljio svoj voajerski nagon i dobio svoju mesečnu dozu gadosti. Ma ko ih šiša, neka ljudi rade svoj posao.
Noćas sam manje – više šetao uzalud u potrazi za inspiracijom, potajno se nadajući da ću videti Morbidnog Mišu, jezivu lokalnu urbanu legendu, na delu: dok skida umrlice sa stubova i pažljivo ih odlaže u fasciklu.
Lepi ih po celom stanu umesto tapeta. Navodno je jedan tip bio kod njega i to video – i to je rekao tipu koji je to ispričao liku koji je to u poverenju preneo ortaku koji je to izbrbljao klošaru sa kojim je delio zatvorsku ćeliju – ko zna zbog kakvog nedela – a klošar je to ispričao meni, u zamenu za batine koje bi inače dobio jer je vršio nuždu u ulazu moje zgrade…
Morbidni Miša…hmm…još jedan interesantan lik za moju Bibliju Umobolnih…
Sutradan ću otvoriti četvoro očiju. Sada je vreme za spavanje… Šta li ću sanjati?!
Volim da sanjam. Ne zbog nekog bekstva od realnosti, jer realnost se na neki uvrnuto – iskrenuti način ispoljava i uobličuje i u snovima. Prati te. Proganja. Jednostavno, snovi su jedini koji imaju legitimnu podršku da ama baš uvek rade šta im je po volji. Jači su čak i od Amera.
Sanjao sam ljubičaste  Nesažvakane  mačke  Frktale su na mene u metrou!  Onda je Merlin pokvasio svoju vrećicu  Sa magičnim prahom… Baš šteta…
Kao i svako drugo poslušno noćno biće, u sumrak sam krenuo u šetnju. Nikako da se ponovo adaptiram na ovaj grad. Da li sam uopšte ikada i bio totalno prilagođen? Ne verujem. Svejedno, u džep „fajerke“  ubacih i suzavac, za svaki slučaj, zlu ne trebalo.
Ako u parku ponovo naletim na „trio fantastiko“ možda im se i pridružim. Onako, stojećki. Bez suvišne priče. Kao u samoposluzi. Ne, možda će ipak biti bolje da se tu pored njih iskenjam, čisto sveopšte slike radi. Moj skromni, mali, smrdljivi samodoprinos. Novčanice od deset dinara će delimično nadomestiti toalet – papir.
Ništa od svega, u parku nema nikoga… Ispijene pivske flaše, prazne vinske boce, pikavci, srča, par rasutih tableta i zgužvani listovi hartije sa tragovima sveže krvi. Rokersko andergraund pesničko takmičenje se završilo neslavno. Ili uobičajeno. Podigao sam jedan smotuljak hartije. Da vidimo šta piše…
Noćas sam otpečatio  Još jedan um…  Gnjile misli plutaju nekažnjeno…  Ljudi grcaju u sopstvenim stereotipima  I ide im prilično dobro!  Brutalna ljubav mitomana.

Svoje spasenje potražih u flaši  Ali osećaj nove dimenzije  Je samo prividan…  Iskrena laž koja te vrti u krug…
Na kraju me je sredovečna velegradska prostitutka  Ruku pod ruku pijanog po tirkiznom mrazu  Otpratila do kuće…

Možda mi je spasila posrnulu dušu  Od bljutavo – hladnog asfalta…
Usput mi je pričala neke nebuloze  O mužu kamiondžiji  A ja joj dadoh zadnjih pedeset dinara  Za cigarete…
Okej, burazeru, kako ti veliš. Bolje i to nego da se klinci igraju „Jackass“-a. Jedan je prošle nedelje ušao u šuplji betonski oglasni stub sa koga su skinuli poklopac, krov. Onda su ga pripiti ortaci namerno ostavili unutra i otišli svojim kućama. Baš se pitam koje li je objašnjenje ujutru sročio vatrogascima.

Nastavljam da hodam. Čestice bola sada urliču dvostruko. Šta te to grebe kada se smrači? Loše doba? Uvek je loše doba za One Koji Mogu Da Vide. Glamur ludila. Konzervirana inkvizicija.

Avgustovske noći imaju boju kobaltne, kiselkaste kiše, njihova jeza je prošivena mudrošću pohabanih i bednih. Kao da tmina sriče alhemiju Hijeronimusa Boša tražeći prave reči; ugažena bedra slaboumnih, prljavih i mentalno oglodanih dobro poznaju geometriju definitivnog krika!

Nagli pokreti u zveketu pločnika – varka. Ne dobijam svoje odgovore od pantomimičara noći.

Moja povorka još uvek čeka nedokučivost. Ništa nije podvučeno.

Autor: Marko Antić

Fotografije: tumblr.com