06 jul Pega

Možda, možda, možda, možda, možda, možda, možda, možda…tik-tak, tik-tak. tik-tak….vreme….Sa vremenom se nikad ne zna. Nekad je dobro da ono samo prođe, nekad poželiš da samo stane. Nekad ono ne znači ništa, a nekad je jedino što ti preostaje. Kada je u pitanju ljubav, a ljubav je, da se ne lažemo, uvek u pitanju, vreme je obična glupost. Zaljubljenima je nebitno, rastavljenima je previše bitno. Nezainteresovanima besmisleno, zbunjeni od njega očekuju odgovore.

Sedela sam u onom restoranu u kome smo često ručali. Nisam imala izbora. Na toliko smo mesta bili, da bih morala da se odselim da bih izbegla uspomene. Ni to mi ne bi pomoglo, sejali smo ih i po drugim gradovima i državama. Morala bih da napravim spisak zabranjenih mesta koja me podsećaju na nas. Posmatrala sam ljude oko sebe i gotovo se gubila u pomešanosti zvukova koji su dopirali do mene. Nisam se osećala nesrećno, niti ugroženo, samo odsutno. Imao je tu glupu pegu na donjoj usni – samo mi je prošlo kroz glavu kao teza u beleškama. Pokušavala sam, kako to obično i biva, da se setim svih njegovih loših navika, nečega što bi mi pomoglo, što bi mi poslužilo kao dobar razlog da dignem ruke od nas. Uverila sam se da on ima čitav spisak razloga koji me opisuju kao nepovoljnog kandidata za budućnost. Zašto ja ne mogu da nađem makar jedan dobar? Imala sam ih, ali kao da su se negde rasuli…ili su se sakrili iza te proklete pege na donjoj usni.

Jednom smo šetali pored reke. Nikada se ni sa kim nisam tako povezala. Pričali smo koještarije. Imao je malo godina, puno problema i puno planova. Bio je tako realan, ali je govorio sa nekim dečačkim zanosom. Razumeo se u sve. Pričao je nešto o fudbalu, pa o pivu, pa o Zemunu, o vikendici na Savi, o tome kako sakuplja neobične stvari i kako ne voli Novu godinu. Nisam ga tada prvi put poljubila, ali sam tada uočila pegu na donjoj usni i kunem se da ništa slađe od tada pa do danas nisam videla. Kada je prvi put spasio puža koji je išetao na ulicu posle kiše, zaljubila sam se u njega. Ne sećam se kada i kako sam ga zavolela. Došao je ni od kuda, kada mi je najmanje bilo do ljubavi. I otišao kada mi je najmanje bilo do rastanka.

I sada ne mogu da pronađem nikakav razlog zato što mi se sve više čini da je razlog eufemizam za izgovor i strah. Lakše je dići ruke od svega, nego boriti se, pa čak iako izgleda da je razlog za borbu toliko mali da deluje izmišljeno. Mali….kao neprimetna pega na donjoj usni.

Tražim konobaru još jedan papir. Ne za spisak razloga, već za spisak načina na koje možemo da rešimo probleme. Vreme će svakako proći, ono nikome nije ostalo dužno. Kada je u pitanju ljubav, a ljubav je, da se ne lažemo uvek u pitanju, ona ne prolazi tek tako. Kao ni pega na donjoj usni. Ko dobro gleda, taj je i uoči. Vreme će, u to čvrsto verujem, ovoga puta, odigrati u korist ljubavi.

Autorka: Milica Živković

Fotografija: weheartit.com