07 jul Pakovanje

Nisam znala da je toliko teško spakovati studentsku torbu svog dečka. Sve do sinoć. Mislila sam da bezveze nosi tu ogromnu, plavu torbu, da je poluprazna i glomazna tako veća od njega. Pa šta toliko muškarcu treba? Studentska torba u koju ja cela mogu stati, ako sednem i obavijem ruke oko kolena. I ima mesta za još par peškira i majica oko mene…
Ipak, ja nisam stala u ovu torbu. Morao je da ponese nekoliko dukserica, noći su hladne ovog juna, morao je da spakuje posteljinu, veš, pantalone, bermude. A najveći problem bilo je spakovati ono što se ne oblači i ne obuva.

Kako spakovati sve dodire i uzdahe iz večeri provedenih u četiri zida, kada smo mrtvi umorni kobajagi pratili film, a ustvari slikali zajedničku budućnost po plafonu, razgovorima, sopstveni scenario? Kako spakovati sva sećanja i osećaje kad smo šetali gradom i jeli sladoled, uz moju grižu savesti i priču da ću se ugojiti? Pa svratili i na roštilj. Kako spakovati sve zajedničke treninge, prepirke zbog moje tvrdoglavosti koja mu ne da da mi pokaže kako da pravilno izvodim neku vežbu i poljupce u pauzama koje, prema mojoj teoriji troše ekstra kalorije? Onda, treba spakovati majicu i parfem koji sam mu poklonila za rođendan, a uz to i iznenađenje i oduševljenje… nikako ne staje sve tako skupa. Samo ono materjalno, jer je ovo neopipljivo preveliko…
To će poneti oko sebe… nadam se.

Stojim naslonjena na vrata i gledam ga kako ređa. Ni ne zna šta mi prolazi kroz glavu, ne sluti da ću ovo pretvoriti u novi tekst. Deluje tako obično i bezveze, ali ja sam prvi put uz njega kad se pakuje. A u poslednje vreme nešto nemam inspiracije za improvizaciju i stvaralaštvo osim za stvari koje mi se dese i tako me inspirišu. Znam kako izgleda pakovati se, ali drugačije je kad gledam i kad znam da će ujutru otići. Tragično je to samo zato što je bio tu, svakog dana, pa i više puta dnevno, a sada mora da ode i onda nema ni svaki drugi dan. Nije to ni dugo, ni daleko. Ali nije ni mala stvar.

Nisam nešto vešta sa rečima ovaj put, ali znam šta želim da kažem. Da napravi malo mesta za mene. Sve je stalo, osim mene, vičem iznutra. Ponesi me, ili nemoj ići.Sad bih pristala i na svaki treći dan po sat vremena samo neka se nazire sledeći put!

Vikala sam iznutra i on me je čuo. Kažu da je najteže čuti onog ko ne govori, a kaže sve. I kada vas neko tako čuje, onda je taj neko poseban. Epa vidite, prišao je i zagrlio me.
Ne umem objasniti kako je tada sve stalo, ali znam da me je ipak poneo sa sobom, svu. U očima.

Autorka: Aleksandra Rajić

Fotografija: weheartit.com