OVČICA MUDRIĆ: SPRLETKARENJE SA SOPSTVENOM DUŠOM

 

Moj primerak čuči na nekoj od Ivaninih polica. Sad je poklon. Peto ili  šesto izdanje, iste indigo plave i žute korice sa prepoznatljivom slikom vrata, i metlom, i djubrovnikom. Ali unikat – izdanje. Remek – delo moga odrastanja i srastanja u grčkoj mitologiji. Ispisane stranice, docrtavanje i podcrtavanje. CITATomanija. Uranjanje u ljubav, u sveto trojstvo ljubavnog trougla. Uranjanje u more, zaljubljivanje u Grčku. Preplitanje Oziris – Vasilis – Oziris – Vasilis. Knjiga – dnevnik. Osam puta pročitana u šest godina.

 

dusa_blacksheep.rs

 

Na stranicama:

–          Filozofija. Marijina. Marinina. Grčka. Svepostojeća.

–          Muzika. Opet grčka, morska. Pink Floyd. Ranjiva i ranjava.

–           Ljubav. Onakva kakva mora da bude. Cela. Čista. Ona od koje okrilatiš. Letiš. I njena druga strana. Pola ljubavi. Maglovita. Ona koja kreše krila. Od koje se strmoglaviš na zemlju.

–          Bol. Cela klasifikacija. „Talas – bol“. „Kocka – bol“.  „Nož – bol“. I moja, dopisana, bordo – bol.

–          Opominjuća rečenica Sretena Stojanovića: “Jao nama koji smo izašli van sebe i mrznemo se napolju.”

I sad mislim, i sad vidim: Marija Jovanović prilazi vratima sa svojih korica i naslanja metlu i djubrovnik. Ko uđe u svoju dušu, ( kad se vrati, ako se vrati ), ako ume, i ako treba, eto metle – da malo počisti.

 

„ A upravo izuzeci čine magiju.“

 

„ Prijatelji se ne prevazilaze.“

 

„ … Nije meni bilo tesno u Vasilisu, nego u mom srcu.“

 

„Čula sam da u Kabali postoji izreka da Bog broji ženske suze. Suze kojima oplakuju ono što najbolje razumeju. Život koji daju i obnavljaju. Podsvesno izbegavajući identifikaciju sa majkom, bežala sam od svega ženskog u sebi. Možda zato Bog dugo, predugo nije brojao moje suze.“

 

„ … Istina mog bića se otkrila pred Vasilisom.“

 

„ Istina je da ne treba pokretati golemo kamenje. Istina je da potone svako ko ga dira, ko izmešta već slegnut teret. Ali ja sam ga pokrenula.“

 

knjiga-blacksheep.rs

 

„Zasnivali smo porodice, tonuli u obaveze, prazneći se iznutra, tešeći se da je život ispred nas i da ćemo, ipak, uraditi nešto važno i bitno. Da ćemo se ostvariti. Izdavali smo, svakog dana po malo, svoja načela, prijatelje, ljubavi; sebe najviše. I neprimetno starili. Cigle su se slagale, mi ostali zazidani unutra. Greškom.

„Za sada“ se pretvorilo u trajno vreme, proživljavanje života koje su nam dali.“

 

„Prepričavanje uvek poprimi vid spletkarenja. Čak i kad želimo da u sećanju obnovimo neki doživljaj, tačno – onako – kako – je – bilo, upadamo u zamku najgore vrste spletkarenja sa sopstvenom dušom. Zahtev za potpunom iskrenošću završi se nehotičnim domunđavanjem sa sobom, ulizivački oduzimamo, dodajemo, prekrajamo, i laskajući i kad, navodno, sebe u sebi najviše opanjkavamo. Sećanje nije zapečaćena konzerva koju po potrebi otvorimo i zateknemo uvek isti sadržaj, ono preobražava prošlost, upisujući joj sadašnje znanje, iskustvo i osećajnost. Zato priču o prošlom, dakle, govor o bilo čemu, treba uzeti sasvim uslovno, kao mešavinu malo nehotičnih laži, malo stvarnog zaborava, malo dodvoravanja vlastitoj iskrenosti, sve stopljeno u plitku caffe – creme, u koju, umestšećera, sipamo gomilu spletki.“

 

“Oziris me nije povredio,vec razneo. Bez muke. Jer ja sam bila jednoćelijski organizam koji na svaki nadražaj reaguje celinom bića, svojom nepodeljenom i nepregradjenom ćelijom.”

 

“Pitala sam ga, mnogo kasnije, jedne noći na Kritu, zašto mi je prišao; šta je to video na meni onakvoj.

–Tebe – mirno je odgovorio.”

 

Autorka: Srbijanka Stanković

Fotografije: tumblr.com, limundo.rs

Nema komentara

Ostavi komentar