09 jun Onako, baš baš…te volim.

Moja bajka traje, a ja nisam nikakva princeza. Nisam nikada ni bila. Samo sam Ja. I ti si samo Ti. I to nam je sasvim dovoljno.

Navlačim na sebe strpljenje. Šminkam osmeh. Obuvam hrabrost. Ovo je moj ples.
Igram valcer sa srećom.
Tango sa životom.
Igram ljubav sa tobom.
I po prvi put ne gubim. Dobijam. Dobijam malo, deo po deo. I valjda zbog toga osećam još jače svaki delić tebe koji mi otkriješ. Valjda se zato ovaj osmeh prilepio na moje lice, i nikakav ga trzaj ne bi odatle sklonio.

Kada su me pre par godina pitali kakav je to „moj tip“ momka, nisam umela da kažem. I znaš, nikad nisam umela da prva kažem to „volim te“. Uvek je to bilo ono „i ja tebe“, da makar izbegnem onu neprijatnu tišinu.

A, eto, danas imam svoj tip. Ali samo jedan. Tebe.

I, znaš, volim te D.

I uz tebe je i tišina prijatna.

Volim tebe i tvoju ludu narav. Tebe i tvoju nenormalno slatku tvrdoglavost. Tebe i tvoje „Ali stvarno. Baš baš“.

Tebe i sladoled sa borovnicom koji mi doneseš kad baneš na 5 minuta posle faksa. Na 5 minuta koji se uglavnom pretvore u 5 sati. Tebe i tvoj entuzijazam da uradiš nešto lepo za klince iz tvog kraja. Mislim da me je to posebno kupilo.

Tebe i tvoju volju da za mene uradiš nešto lepo. Da budeš tu. I, znaš, od tebe mi je bilo dovoljno da to čujem samo jednom. Jer znam da to nije tvoj „fazon“, da pričaš. Ti mi kažeš to „volim te“ kad me samo zagrliš onako najjače kako samo ti umeš.

Volim i tu tvoju upornost i tvrdoglavost. Volim što me nervira što si mi i tako tvrdoglav sladak, pa ne mogu da dugo ostanem ljuta i kad hoću. Samo te pogledam i nervoza hvata maglu pred osmehom. Pa kad ti se ponekad ne bih javila kad zoveš u sred noći, jer sam besna, ipak se javim i narednih par dana se ponovo borim sa onim pijanim leptirima u stomaku. I umeš da me iznerviraš. Stvarno umeš. Jebote, mislim da niko u životu nije umeo da me istera iz takta kao ti. Ali J. mi je skoro rekla, ne može da bude loše ako osećaš leptiriće. Oni znaju bolje. I stvarno znaju. Oni mi vraćaju takt.

I skontala sam da je taj takt najlepši uz koji sam ikad zaplesala. I da uz njega lebdim. I da uz tebe znam kako je to kad me neko želi baš onakvu kakva sam. Sa puno mana, strahova, ožiljaka, sa puno pogrešnih izbora koji su me ipak doveli do tebe. Do pravog. Do jedinog koji se računa.
I sad plešemo ovu ljubav, zajedno.

I možda ne umem da uvek budem hrabra, ni da uvek uradim ono što je najbolje za mene. Jbg, godine življenja u inat sebi mi ne idu u prilog. Ali umem da pokušavam, da budem uporna, da guram jače od Sizifa, da primam udarce i ostanem na mestu. Stajati u mestu ne zvuči tako loše ako to znači stajati pored tebe. Jer ti kao da nekako uvek znaš šta je to što je najbolje za mene. Jer si ti ponekad dovoljno hrabar za oboje.

Ne vodim se srcem kad si ti u pitanju. Vodim se čistom logikom. Matematički je ispravno da ti i ja budemo zajedno. Nema veze što sam u srednjoj imala dvojku iz matematike. Ljubav sam uvek umela da izračunam.

I da, nisam princeza. A nisi ni ti princ.
Pa ipak ova bajka opstaje.
I ovaj ples se nastavlja.
Par koraka napred, poneki u mestu, ali nikad nazad.
Par osmeha danas, malo više sutra. I nikad kraj. Jer mi za kraj ne znamo.
Znamo samo da se borimo. Onako, u ritmu osmeha.
I da se volimo.
Onako… baš baš.

Autorka: Biljana Bajinović

Fotografija: tumblr.com