Vidim ga.
Njega.
Đavola.

Ponekad je to
prazna, ustajala konzerva sardina
koja te gleda iz kante za smeće
ili svetleće oči koje te fiksiraju
iz dubine septičke jame.
Pacov u podrumu koji ne beži
već se propinje na zadnje nožice
i kezi ti se.

Jednom mi se na momenat učinilo
da dečak na ljuljašci u parku
ima rožčiće i kozje papke, neka kopita
umesto stopala.

Čovek crvene kose i gustih obrva
ćutke ide paralelno sa mnom
kada se vraćam iz grada
i samo ga ja
vidim.

Nepoznata devojčica pravi
neke čudne kule u pesku
i odjednom mi se obrati:

„Čiko, ovo je Pakao!“
a ja onda ubrzam korak, odem kući
i slušam
zubate otkucaje sata.

Znam.
Tu je negde.

Dolazi po svoje.
Ubrzo.
Nečastivi lično.

Autor: Marko Antić

Fotografije: tumblr.com