21 jan Odustajem

Rekla je da joj je muka od tog posla više. Da joj bude muka od same pomisli da ujutru kad se probudi, mora opet da se obuče, očešlja, obuje i ode da radi. Da joj je muka od toga što je niko ne poštuje i što je svi prebacuju s noge na nogu, kako ko stigne.

„Menjaj.“ – rekla sam joj.
„Ali, kako!? Bojim se.“ – plakala je.
„Pa, lako. Šalji CV, šalji mejlove, listaj oglase. Pokreni nešto svoje. Ništa nije vredno tih suza koje sad liješ. Nema tih para. A uvek se nađe način i uvek se nađe rešenje.“

***

„Znaš šta… Ne mogu više ovako. Ne mogu sa mojima. Koliko god bilo praktično, ja ne mogu. Guše me, valjda je to prirodno. Ne mogu različite generacije da se trpe pod jednim krovom.“

„Odseli se.“ – rekla sam mu.
“ Pa kako, majku mu?! Nemam ja dovoljno para sad za to.“
„Pa stisni se. Ćumez – ćumez. Dva sa dva. Tebi dosta za početak. A imaćeš svoj mir i to je nešto neprocenjivo. Tako ćete se i voleti više.“

***

Govorila je da se mnogo razočarala. Da nije očekivala da će tako da bude na faksu. Krenula je puna poleta i entuzijazma i sa mišlju kako će toliko toga da nauči i toliko toga novog da uradi i postigne.

„Totalni debilizam! Da sam samo znala, pa nikad ga ne bih upisala! Mogla sam svašta nešto drugo, mogla sam zanat da završim i da me Bog vidi!“

„Pa, odustani.“
„Ma, kako bre da odustanem, nemoj lupati. Moji su isto podmetnuli leđa za mene celu ovu godinu, kako sad to da im uradim, kako da ih izneverim? Ne ide to tako…“
„Samo da ti kažem da je nekada potrebno mnogo više petlje da bi se od nečega odustalo, nego da bi se to isto sprovelo do kraja. Lako je biti žrtva kada nešto ne ide, biti nesrećan i neshvaćen. Nekada je potrebno priznati da si pogrešio i napravio pogrešan izbor, stisnuti zube, zauvek preseći i opet biti srećan.“

***

Zvao me je opet pre neku noć. Da mi opet kaže kako treba da se vidimo i kako ima nešto da mi kaže. Da je pogrešio. Da sada zna šta hoće.
Setila sam se svakog puta kad me je ostavio da visim na hladnoj vetrometini unutar sebe i svakog gušenja i stezanja oko srca koju bi izazvala patnja kada bismo se rastali.
Setila sam se koliko sam se bojala da mu kažem toliko toga što sam u tim trenucima htela, bojeći se da bi mi izmigoljio iz ruku kao riba kad se bacaka na suvom.
Setila sam se koliko puta sam plakala i iskaljivala se na drugima koji nisu znali šta se zapravo dešava, jer me je bilo suviše sramota da priznam kako dozvoljavam nekome da me čini toliko tužnom. Kako dozvoljavam nekome da me pretvara u nešto što ja u suštini nisam.

„Odustajem.“ – rekla sam.
„Molim?“
„Odustajem.“
„Od čega to odustajes?“
„Od tebe.“

Odustajem od toga da pristajem na nešto što ne zaslužujem. Odustajem od ideje da ispravim krivu Drinu. Odustajem od toga da se ubeđujem kako je sve to u redu i da će biti bolje. Odustajem od tog Sizifovog posla. Odustajem od truda. Odustajem od tebe.

Odustajem od tebe.
Neću više da slušam.
Neću više da trpim.
Neću više da pristajem.

Ja jednostavno odustajem.
Odustajem i jedva čekam da te zaboravim.

Autorka: Sara Savčić

Fotografija: weheartit.com