09 sep Odanost višem smislu

Život su mi određivali čudnovati talasi kojima sam plovila. Nekad me vjetar milovao po osunčanom licu i tješio, a nekad se orkan bure nadvijao nad čamčićem koji se ljulja, pa sam tiho u sebi izgovarala molitve strpljenja zatvorenih očiju da ne gledam užase. Sabur, prolazilo mi je u mislima.

Kad dočekah i taj odlučujući trenutak da uplovim u neku mirniju luku što me čekala, shvatila sam da je dalji korak sudbonosan. Hoće li snovi iz srca ispisati nove stranice ili pretrpljene traume uokvirene vidljivim ožiljcima? Iako su moje tijelo mučili izazovi opstanka na beskrajno pruženom moru koje je ispunjavalo svako zrnce moga oka, a dušu rastakale nedoumice pitanja o smislu i pravcu putovanja, sanjala sam kroz magle suza i kiša svoju luku smiraja i prizivala je dok sam dlanom nježno oslikavala repove zvijezda padalica. Mogla sam postati još jedna okorjela i pregažena kaplja krvi razlivena depresivnim besmislom, ali sam isuviše voljela život, iskrenu ljubav i ukus toplog hljeba u ustima za koji se vrijedilo izboriti.

Dok sam kopala svoje školjke i bisere da preživim, ruke su mi bile izranjavane i modre. Nisam stajala. Pružala sam poslije svoja izgrebana stopala i težačke ruke ka obećanom mostu koji je na ulazu izgledao pusto. Niko njime, izgleda, nije prošao, ali je predodređen meni da ga pređem i ispišem prepoznatljiv trag. Da ispunim suštinsko obećanje svoje duše. Od pukotina da stvorim ukrase. Od rana zacjeljenja. Nazvala sam ga Most ljubavi i samo takvim izabrala da koračam jer je samo to dosljednost višem smislu, odanosti, istini i hrabrosti koja se poslije svih izazova rodila u meni i isplovila kao suho zlato sa dna mora na površinu. Uklesala sam na njemu: Preživiš jer moraš. Živiš jer se osnažiš. Stvaraš jer se pokreneš. Voliš jer je plemenitije i jače od svega.

Autorka: Nataša Lazukić

Fotografija: weheartit.com