23 jun Ocena za Lolu

Baš me briga što nemaš stav koji treba da imaju psi kao ti. Što nemaš više onu divnu dugu meku dlaku, kao svileno vlakno, kakvu si nekad imala. Tvoja vlažna njuška nije tamno crna, već ispucala i modra. Imaš pet godina i prvi put si na izložbi! To je trećina veka u pasjem životu. Pa šta? Nisi ti slika, niti neki predmet da se izlažeš i takmičiš, da drugi zagledaju kakva ti je ova ili ona noga, kakav ti je grudni koš, ovaj ili onaj nokat… Ti si živo biće… svakog dana si drugačija.
Taj jedan krug u ringu nisi ni blizu lepo istrčala z moju nogu kako znaš da trčiš ka meni, sva srećna, sa pasjim osmehom od uva do uva, i ušima u vazduhu, kad me ugledaš na kapiji dvorišta kad dolazim mrtva umorna sa posla. I uvek mi izmamiš osmeh na lice, zaboravim na sav stres i muke kada mi se podvučeš pod ruku i pružiš najiskreniju ljubav, jer to je sve što znaš. Da me bezuslovno voliš.

Imala si mladunce i sve si im dala, ono najlepše od sebe. Bili su lepi na tebe. Bila si prava majka, ona koja je do poslednjeg trenutka čistila za njima i hranila ih čak i kada to više nije bilo dovoljno, a ni potrebno. Sada ti trebaju neki vitamini, praškovi, tablete da se oporaviš… kao da priroda neće učlniti svoje. Danas su se ljudi sa mužjacima koji nemaju tih problema i koji spavaju u kući šepurili i nadmeno gledali a nas dve, a ja sam bila tužna samo zato što znam kako si ti lepa ustvari, koliko si pametna i dobra, koliko me voliš, slušaš, koliko si divna.

Nisam bila tu kada si odrastala. Bila sam student i moji su brinuli o tebi najbolje što su mogli. Zato do sada i nisi išla na ovakve i slične egzibicije, da pokažeš šta umeš i znaš. Nisi ti kriva, ja te nisam naučila. Naučila sam te da sedneš, da se pozdraviš, da mi doneseš loptu, da znaš za svoje mesto, da ne izlaziš iz dvorišta. Da se ponašaš u društvu, imaš osećaj za malu decu, da spavaš sa mačkama… nisam te naučila da visoko držiš rep, podigneš glavu, da imaš STAV, da se pokažeš… a cemu to? Da bi dobila neku tamo ocenu, koja zavisi od drugih očiju, koje te ne gledaju svaki dan, dok se plašiš grmljavine ili igraš ili maziš.

Ti si moj, drugar, Lola. Moj najbolji prijatelj. I izvini što nisam najbolje brinula o tebi. Što te nikad nisam šetala, češljala, mazala sa nekim preparatima, vodila na izložbe, međ’ narod. Ti si moj najlepši pas bez obzira na sve mane koje su ti tamo zaveli. Da nemaš dubinu grudnog koša, meku dlaku, dobar stav. Imaš najtopliji pogled na svetu, imaš najlepše oči i njušku. Što nekome tamo nisi lepa kao meni. Jesam bila tužna kad smo išle kući. Budala. Ne treba mi potvrda da imam lepog psa. Ja to znam. Tvoja nepotvrđena lepota rezultat je moje nebrige. Inače, bila bi najlepša. Bila bi za pehar. Bila bi 5+. Moje oči ne bi bile pune suza, a ti izmaltretirana i žedna. Posle sam shvatila da sve to nije važno, kada sam ti skinula povodac i kada si legla ispred mene, da te češkam.

Samo ja znam koliko mi nači ta žuta šapica koja me zagrli kad god te mazim i koliko volim tu grubu njuškicu i te plave trepavice…

Ti si kod mene uvek za 10.

Autorka: Aleksandra Rajić

Fotografije: Aleksandra Rajić