03 jun Obnažene zveri

Prdnula je.

Bio sam počastvovan. Mirno sam, pogledom punim ponosa, povukao dim – očešao sam međunožje i glasno podrignuo ne bi li joj bilo lakše ako se postidi i pokaje što je upravo obrušila mirisima krajnju granicu intime. Između nas više nisu postojale prepreke. Sjedinjeni smo otpočeli noć njenom smelošću – nije više bila svoja, nisam više bio svoj. Svako je pogazio svoje « ja » zarad izgradnje institucije « mi ». Naslućivao sam groktanje, podrigivanje; čuo sam je, u nastaloj tišini, kako nekada u nekoj našoj bliskoj budućnosti, izgovara:

– Dodaj mi toalet papir.

Odškrinula bi vrata.

Da, prdnula je. Mahnula je rukom iznad gole guzice i samo me je gledala. Gledala me je sa toliko ljubavi, toliko golotnje, bez govora, u divljoj tišini – odloživši Homo Sapiensa u nama.

Puke zveri. Tek naše misli kao jedini konac kojim se otpliće istina – ipak smo i civilizovani ljudi; dvonožni kičmenjaci koji se govorom, pretočivim u misli, služe. Ne lovimo više mi, drugi umesto nas to rade. Krvoločnu potrebu za mesom kačimo kulturno o zub viljuškom. Poješćemo jedni druge jednom, pomislih.

Umeškoljila mi se pod rame. Nosić je grebla o moj pazuh, k’o malo štene. Sve su joj glasniji bivali udisaji i izdisaji. Čuo sam je jasno kako diše. Doživljavao sam njeno disanje dok je crpela naše nezataškane ljudske mirise.

– Znaš, i ljudi, kao i sve ostale životinje, imaju vlastite prirodne mirise. Samo ih ne osećamo. Čovek je pseto okupano u parfemu – čovek je sve ono što isteruje iz sebe čoveka. Čovek ne voli da je čovek, tek čovek. Čovek je pseto. Ne, ipak, čovek je samo čovek, a da ga na to podsetiš trebaš mu reći kako je jednak keru. Keru ili bilo kojoj drugoj životinji.

Njene su reči te noći bile gole. Bile su sirove, iskrene, istinite. Pažljivo sam odslušao antropološku besedu izrečenu na surov način. Da, prokleto surovo. Pred očima sam gledao izmišljene ljude kako, okupani u parfemu, krvare nad njenom, u stvari samo, nad istinom. Ljudi su je napadali. Birali su reči, reči naoštrene onim što misle. Kandžama, povišenim glasom, iskolačenih očiju, nasilnički su vraćali čoveka na pijedestalu sa kog ga je ona svojom iskrenom surovošću svrgla; samo su potvrđivali kako je bila u pravu. Dovoljno je bilo stajati sa strane, povlačiti dim, ne mešati se i gledati nedojele zlikovce kako je probadaju kopljima, ne bi li ostali ljudi rođeni u parfemu.

Nije očekivala odgovor ni dopunu na upravo izrečeno. Okrenula je glavu naniže i spazila nabubrele vene.

Čežnjiva – pružila se na leđima, lagano je uspela noge, kičmu uzdigla; dve bele dojke su se raspukle, svaka čvrsta, svaka na svoju stranu – kliznuo je i moj jezik niz njen niži razdeljak. Vrisnula je olupljena iznenada mojim bokom. Vrisnula je slastvujući moju kožu u njoj.

Da, prdnula je. Divlji i goli, postali smo jedno svesni toga da smo ljudi.

Autorka: Elena Ederlezi

Fotografije: favim.com