Obećala sam ti pesmu.
A ja o poeziji,
ne umem da pišem.
Ne znam da volim,
nekoga zbog koga,
sebe više volim.
Obećala sam ti stih.
A ti si ispisao,
neke nečitane sonate u meni.
Stvorio melodiju
u mojim kostima,
mesu i mislima.
Napravio balans,
među svim neusklađenim
rečima.
Koje nikada pre,
nisam izgovorila.
Ti si tražio poeziju.
A poeziju si pisao,
golim prstima
po mojim nedrima.
Zahtevao da te ne volim.
Učeći me da sebe zavolim.
Obećao si mi
meteorsku kišu,
na pučini.
Tišinu
i zvuk spajanja,
kosmosa i talasa.
Tvrdio da te imam
samo sada,
između dva trenutka.
Više nego što sam
išta drugo imala.