03 sep Nulti subjekat

Još kao dečak bio je vedrog duha, uvek nasmejan i drag. Voleo je da se igra sa drugom decom iz komšiluka. Pravio je nestašluke ali je umeo i da se izvini komšiji kada prebaci loptu u njegovo dvorište. Smejao se za sitnice. Sitnice su mu u životu i nedostajale. Odrastao je gledajući svet širom otvorenih očiju, bez ružičastih zavesa. Imao je svega dovoljno, ali oduvek je osećao neku čudnu prazninu. Vremenom je naučio da taj osećaj potisne.

Stavivši na lice masku veseljaka i spadala, koračao je ulicama grada. U svoje srce je, naizgled, puštao svakoga ko ume dobro da se našali. Smatrao je da ne treba gubiti vreme, da ne treba čekati, da, ma koliko sitne zube imali, moramo kidati od života krupne zalogaje. Kao i svaki dečak koji s godinama poprima lik ozbiljnog čoveka, jurcao je pogrešnim ulicama i zastajao na pogrešnim mestima, u pogrešno vremene, sa pogrešnim ljudima. Sitnice koje nije imao, nadoknadio je ljubeći sve one koje su mu pale pod ruku. Jednu je voleo. Samo jednu. I ne priča puno o tome…“dečačka ljubav, pubertet, ko će ga znati…ma pusti…“ i neki čudni sjaj zasvetli u njegovim očima. Neka seta, šta li je? Nikada nije delio stvari na važne i nevažne. I uprkos svojoj nezrelosti, znao je da na svetu nema nevažnih stvari i da svaki proživljeni trenutak treba gledati kao iskstvo i uputstvo za dalje.

Jednoga dana, prvi put od kad zna za sebe, otvorio je oči i osetio lepotu u svom potpunom obliku. Nekoliko minuta kasnije, na grudi je pripio deo sebe. Zagledao se duboko u te krupne, tamne oči koje su zbunjeno posmatrale konture stvarnosti. Taj osećaj sreće, celosti i ispunjenosti ne može se meriti ni sa čim i ni sa čim zameniti. Ipak, čovek je čudno živinče. Na vrhuncu sreće, uvek pomisli da može još stepenik više. Nekakav strah od novog života, od zrelosti koju je poistovetio sa krajem dobrog provoda i ludosti, obuzeo ga je kao kakvo prokletstvo. Odjednom mu svega bi malo. Provoda, drugih žena, mlađih žena, starijih žena, kuliranja sa ortacima na starom mestu, izlazaka….mali je on, ali razumeće. Neće mu ništa nedostajati. U ostalom, biće tu, vikendom.
Još sutra, još sutra, još sutra, još sutra, još sutr….još sut…još su…još s….užareni vrh poroka posmatrao je njegove raširene zenice. Osećaj tuposti i otuđenosti potiskivao je strah i nemoć. „Mogu da prestanem kad god želim! Ali tada ću biti svestan da je ovaj čovek u ogledalu neki stranac čiji sam život mogao da proživim drugačije.“ Zatvara oči i on je tu. Danas mu je peti rođendan. Šta li je sve dobio na poklon? Čemu se najviše raduje? Da li me pominje? Da li pita ima li negde poklona od mene? Da li ga još boli onaj zubić? Je l’ mu neki ispao? Da li je ružno sanjao? Da li ga je nešto uplašilo? Da li se smeje kada vidi pticu? Da li i on sada oseća prazninu koja ga zbunjuje, jer još uvek ne zna da definiše taj osećaj? On zna, i njega je još u tim godinama nešto čudno stezalo i mučilo, a onda vremenom raslo…mislili su da je alergija, kijavica ili nešto slično.
Dvadeset i šest godina – ništa! To je samo delić života, a već toliko tuge. I dalje nosi masku šarlatana, priča neke zanimljive priče, smeje se zarazno i posmatra ljude oko sebe. Neki ga ne vole, misle da je propao, da je na dnu i da ništa neće biti od njega. Većina je odavno na tom istom dnu, samo se koprca ćaletovim novcem ili tetkom iz inostranstva ili nekom sumnjivo stečenom diplomom. Neki misle da mu je super, vole ga klinke, ima par sa fejsbuka, uvek je veseo, kulira u parku ili na starom mestu i zna gde može da se nabavi kvalitet. Neki nagađaju da l’ je dobar ili loš. Malo ko zna ko je on zaista. Ponekad ne zna ni on sam. Jednom će sve ovo proći. I opet će prošetati sa njim kroz grad. Možda će tada biti dovoljno veliki da sa ćaletom popije prvu jutarnju kafu i poveri mu da se u školskom toaletu poljubio na blic Tinu iz osmog dva. Samo….možda treba već danas preseći vrpcu i odabrati ljubav. Danas mu je peti rođendan. Zgužvao je pakovanje rizli u ruci i umio se. Kroz glavu mu prođoše nedoživljene slike – prva utakmica na koju ga neće odvesti, prvi šamar koji je dobio u parku, prva ljubav u vrtiću, prva petica, prva jedinica, prva polomljena ruka u gipsu, prvi put za koji ga neće savetovati….sve prvo koje će propustiti. Jedna suza se skotrlja niz lice. „ Od danas ponovo treba biti čovek. Njegov život ne želim da propustim!“

Autorka: Milica Živković

Fotografija: pinterst.com