05 maj Ništa od ovoga nije trebalo da se desi

  „Danas je tvoj srećan dan.“Začuo se hrapav glas.“Izlaziš Debeli, izlaziš!“

     Debeli je ustao držeći se za naslon besprekorno nameštenog kreveta.Već spreman, gotovo svečan, izvukao je gaće iz dupeta i lagano, nečujno uzdahnuo.Krenuo je sporim korakom iz svoje ćelije.

 „Ajde čoveče, zar nisi bar malo srećan?“Rekao je stražar i potapšao ga po ramenu.

Debeli se blago osmehnuo.Iz drugih ćelija kraj kojih su prolazili sevale su ruke, pesnice, psovke, lepe želje i mnogo reči koje ni stražar ni Debeli nisu mogli da razaznaju.Poslednji pozdravi iz pakla.Debeli se nije usudio da se okrene, gledao je napred, glavu držeći uspravno.

 „Vidimo se mi još drkadžijo!!!“ zarežao je jedaniz pretposlednje ćelije.

Stražar lupi pendrekom po rešetkama ćelije i odjednom u ćeliji zavlada muk.Onakav kakav obično nastaje kada on popizdi.“Pederi“ procedi žandar.

>Pretposlednja ćelija je uvek bila malo pičkasta< pomisli Debeli.

„Ne obaziri se na ovo.Ti sada imaš svoju slobodu.“Reče stražar dovoljno glasno da njegov glas načuje par zatvorenika.

„Da.Sloboda.“

Debeli i stražar, čije pravo ime niko nije koristio, pa čak ni on, sprijateljili su se pre deset godina.Verovatno je da tu nije bilo ničeg što bi se moglo nazvati prijateljstvom, ali je bilo onog ljudskog razumevanja uz koje svaki razgovor teče prirodno i mirno.Tako je Debeli voleo da misli.Stražar je te julske večeri pre deset godina zatekao svoju ženu kako puši kurac drugom frajeru.Iako se tek vratio sa posla iz stana je uzeo flašu tekile i ne pogledavši više ženu i njenog ljubavnika vratio se u zatvor.Nije bilo drugog mesta na koje je mogao da ode.Barove nije voleo, ulice su za njega bile iritantno velike pošto se sa ženom doselio dve godine pre toga iz malog grada na jugozapadu Amerike, a parkove je smatrao mestom za klošare.“Posle neverne kurve“ od žene, kako ju je on zvao, i kuće koja to više nije bila, zatvor mu je bio jedini dom.Tada su on i Debeli razmenili priče na krovu zatvora.

     Zastali su na izlazu.Stražar je pogledao Debelog u oči.

     „Ajde beži odavde.Idi.Hodaj.Trči.Nećeš mi nedostajati Debeli, nećeš.“Rekao je stražar i pružio mu ruku.Debeli mu stisnu šaku, pogleda ga još jednom i onda nastavi dalje.

Izašao je na svetlost. Mirisalo je drugačije nego unutra. >Trideset godina. Trideset. Trideset. Trideset…….Trideset< ponavljao je u sebi.Oko mu je zasuzilo i baš kada je prva suza krenula svojim putem on rukama protrlja oči i napravi jedan korak.Krupan čovek, jak, debeo.Debeli.Onaj tip za koga bi čovek pomislio da u životu ne bi pustio suzu.Stajao je.On pogleda u staklena vrata i u njima vide svoj odraz.Imao je belu majicu, farmerke, izuzetno dugu i sedu bradu i podužu, neurednu kosu.Crvenkaste obraze.>Ja nikada nisam imao crvenkaste obraze< pomisli debeli.Okrenuo se posle nekog vremena i u tom trenutku bujica ljudi polete ka njemu.

„Gospodine, gospodine kako se osećate??Da li vas je presuda iznenadila?“

„Da li ćete podneti tužbu protiv RJDa??“

„Recite nam, da li imate nešto da izjavite za našu televiziju?“

„Šta planirate posle trideset godina provedenih u zatvoru?Da li je vaša porodica znala da ste nevini?!“

„Da li prihvatate izvinjenje lokalnog suda?Niste se javno oglašavali otkako je presuda donešena?“

>Bože hoće li prestati.Neka prestanu.Samo neka prokleto prestanu<U trenutku nešto mu pokida misli na parčad.Debeli je stajao kao ukopan.Nije mogao da se pomeri, a i nije imao kud.Nije imao šta da kaže, a nije ni želeo.Nije imao kuda da pogleda, a da ne vidi svoj odraz.Svoje crvenkaste obraze koje ustvari nikada nije imao.Objektivi fotoaparata su sevali.Novinari koji su mučki plesali oko njega kao da nisu imali nameru da stanu.Borili su se za što bolju priču gledajući Debelog kako se bori za svež vazduh koji nije osetio u plućima trideset godina.Drkadžije.

Izgledalo je kao da ih sve više i više dolazi dok se sitna osoba duge plave kose, koju Debeli nije mogao jasno da vidi, probijala kroz oformljene barikade do njega.Prišla su dva ružna čoveka u crnim odelima u pokušaju da Debelog isprate do konačnog izlaska.Do slobode.Novinari malo ustuknuše, a devojka priđe debelom i obgrli ga blago.Debeli je bio toliko debeo da nije bilo šanse da ga njene ruke obgrle u potpunosti.Pocrvenevši u licu, uzvratio je zagrljaj.Devojka mu se priljubi uz glavu i šapnu mu nešto, zatim ga uhvati za ruku i uz pomoć dva ružna čoveka u crnim odelima probi barikade i odvede Debelog u kola.On nije imao predstavu kako treba da se ponaša u tom trenutku.Ušao je u kola i svoju pažnju usmerio ka njima.Novi dizajn kola bio mu je stran koliko većina stvari koje je napolju do sada video.

   Naslonio je glavu na staklo i gledao na ulicu.Devojka je ušla u kola i upalila ih.

„Gde te vodim?“

„Ne znam.Nisam bio napolju tri i po večnosti i ti mene pitaš.Po tebi se i vidi da nigde ne ideš.Ti mora da si iz socijalnog?Dobiću otštetu znam.Zašto si me zagrlila?“Govorio je Debeli ne pomerajući pogled sa ulica.

„Nisam iz socijalnog.Ja bi trebalo da se staram o tebi.“
„Suviše si mlada da bi se starala o meni.Koliko uopšte imaš godina, 20?“

„Ustvari 29.“

„Da.Svejedno.Izvini…malo sam…zbunjen..“

I to su bile sve reči koje je debili izgovorio naredna dva sata vožnje.Pokušavao je da shvati, da vidi, da oseti, da miriše.Unutar kola sve je mirisalo na novo.Van njih je gadno zaudaralo na novo.Debeli se seti svoje žene.Umrla je pre četiri godine od raka.Stražar mu je, kroz rešetke, tiho prošaptao kako je više nema i potapšao ga po ramenu uz reči „ništa od ovoga nije trebalo da se desi.Budi dobar“.

„E, tu smo.Ispadaj.“Progovori devojka kroz zube

„Gde tu?“Reče Debeli polako izlazivši iz kola

„Videćeš“

Debeli je zalupio vrata malo jače nego što je trebalo.Stajali su ispred restorana.Iznad ulaznih vrata stajao je izbledeli natpis „MONAKO“.Restoran nije bio bogzna šta, ali je ulica zasigurno bila sunčana i Debeli se nije usuđivao da zaključi bilo šta drugo.Ušli su i seli za prvi slobodan sto na koji su naišli.U restoranu je bilo dosta ljudi pa je Debelom na trenutke bilo neprijatno.Toliko slobodnih ljudi na jednom mestu.Posmatrao je ljude koji su sedeli okolo.Sto je bio četvrtastog oblika i na njemu nije bilo ničega sem zelenog stoljnjaka.Debeli stavi šake na sto i poruči jelo koje ne postoji, a onda su mu doneli malo krvavi biftek i čašu viskija razblaženog vodom.

„Ja sam tvoja ćerka.“

Debeli ispusti čašu iz ruke i ona se razbi njemu među nogama i pogleda je pravo u oči koje su zaista bile njegove.

„Znam da je iznenada i da si verovatno u velikom šoku, ali majka nikada nije htela da znaš.Onih 5 meseci na početku tvoje kazne kada nije dolazila, to je bilo zbog stomaka i kasnije porođaja.“
„Zašto…zašto mi nikada nije rekla?“

„Tako je želela.Mi sada ne možemo da znamo zašto.Jebiga.“

„A ti nisi htela da me vidiš do sada?“
„Majka mi nikada nije pričala o tebi.Saznala sam za tebe dva dana pre ovoga.Ostavila mi je pismo.“
„Aha…i šta sad?“ reče debeli bojažljivo

„Pa ja sada moram na posao.Izvoli broj možeš da me nazoveš nekada.“

Onda je ustala, izvadila nešto kinte koju je stavila na sto i izašla.

>Izgleda lepo, dovoljno lepo za posao.< pomislio je Debeli.Ostao je da sedi sam.Nakon što je završio sa prvim, smaknuo je još jedanviski.Ovoga puta čist.Izašao je, udahnuo dosta vazduha i nasumice otišao nalevo.

Kada je stigao do raskrsnice stao je.I stajao je.I stajao.

Autor:  Petar Živojinović

Fotografija: bdchronicle.com